Стефан Миленковић: Из Америке видим колико је Србија лепа

УЖЕЛЕЛА се публика у Србији нашег прослављеног виолинисте Стефана Миленковића, ужелео се и он нас. Сусрет је заказан за 25. септембар у Коларчевој задужбини у Београду, када ће некадашње дечачко чудо с виолином, а данас згодни 40-годишњак, отворити "Артлинк" фестивал младих талената. Извешће Вивалдијева "Четири годишња доба" заједно са "АртЛинк" младим виолинистима.

Био је трогодишњак када је први пут узео у руке виолину. На концертима је наступао већ као седмогодишњак, од 16. почео је свакодневно да вежба по осам сати и није престао до данас, мада је својом музиком већ придобио поштовање и љубав поштовалаца класике широм планете. Посвећен је и педагошком раду на Универзитету Илиноис, радни дан траје му по 12 сати, око 200 дана годишње проведе на путу због концерата. Приватно, ужива у браку са супругом, гитаристкињом Горицом Грозданић, здраво се храни, вежба јогу, скаче падобраном, вози мотор, учи егзотичне плесове.

* Деценијама свој родни Београд и Србију посматрате споља? Како вам изгледамо из визуре светски славног, успешног младог човека?

- У многим стварима видим велики прогрес и енергију, и са друге стране, неке добре ствари остале су непромењене. То је веома позитивна комбинација.

* Шта вам свих ових година највише недостаје из Београда?

- Недостаје ми све.

* Сарађивали сте са уметницима разноврсних сензибилитета,од класика, до Стефановског и рок бенда "Горилаз"?

- Креативни процес је увек изазов, али обогаћује на сваком нивоу. Када се слажете музички или идејно, наравно, ствари иду веома лако и брзо. Али мислим да се баш онда када имате контрасте постиже још боља енергија и стваралачка димензија. Зато је за мене свака таква сарадња нови изазов и искуство које ми пружа огромно задовољство и сатисфакцију.

- У принципу, када се уметници позитивне енергије, искуства и компатибилних личности сретну први пут, најчешће брзо налазе заједнички језик. А оно што нам можда није заједничко је управо најплодније тло које стимулише музичку знатижељу. Ако склад не долази већ на први тон, дође на другој, трећој проби, али увек дође.

* Неисцрпна радозналост одвела вас је и на часове танга, па сте наступали и са ансамблом "Танго компас". Шта је наредни изазов?

- У овом тренутку имам толико обавеза да ми је највећи изазов да све оно што је већ планирамо и постигнем. Шалу на страну, гајим разноврсне интересе - како личне, тако и музичке, тако да увек изналазим нешто што ми је изазов јер осећам да на тај начин учим и нешто ново, да се као личност проширујем и обогаћујем.

* Годинама успешно балансирате између наступа на концертима и педагошког рада са младим, талентованим људима. Какве разлике примећујете између ваше и данашње генерације младих виолиниста?

- Наравно, има много битних разлика, мада налазим да су млади који гаје велику страст ка музици и желе њоме да се баве на неки начин свуда и увек слични јер их вежу неке заједничке особине. Али рекао бих да је данас једна од битнијих разлика управо окружење у коме живимо, и поготово технологија која је, с једне стране, апсолутно феноменална и даје приступ стварима које су доскоро биле незамисливе. С друге стране, та иста технологија ствара понекад и зависност и пре свега осећај да је бити познат и бити добар у нечему - једно те исто. Ја и даље верујем да није, и да не би смело никада да буде.

* Не чини ли вам се да данас, захваљујући моћима интернета и друштвених мрежа, преовлађује жеља да се буде познат по сваку цену?

- У суштини, бити познат зато што радите нешто добро сасвим је у реду. Али ако је тежња да се буде познат по сваку цену, односно некакав култ без обзира на таленат или способност, то није најбољи правац за духовно-интелектуални развој. За разлику од времена када сам ја почињао каријеру, пред младим људима данас је златна шанса да имају приступ информацијама, да се изграђују и уче, и исто тако да изађу у свет са тим што раде и дотакну огроман број људи. И то све на један релативно лак и природан начин.

- Када имате студента или студенте, онда то ионако превазилази оквире самог музичког подучавања. Ја верујем да свирамо управо онако какви смо као особа. Самим тим настојим да што пре препознам личност студента и сходно томе прилагодим свој педагошки приступ. На предавањима покушавам да обухватим све оно што налазим као неопходно за максимални развој тог студента. То се, наравно, разликује од особе до особе. Учим их оно што су и мене учили да се са дисциплином и упорношћу може постићи веома много, да раде оно што воле, према чему осећају страст.

* Да ли вас понекад изненаде необичним питањима или пак

поступцима?

- Да, тога сигурно има доста, и таман када помислим да сам их сасвим "скенирао" и прочитао, они ураде нешто неочекивано.

* Учесник сте и низа хуманитарних концерата, попут оног за наша поплављена подручја. Какав је то осећај?

- Најлепши! Прво, радим оно што волим, значи у свом сам, природном елементу и са публиком која је дошла на концерт делим леп догађај и размењујем дивну енергију, а све у корист неког трећег коме је помоћ неопходна. То је можда и најлепши начин да се буде уметник јер директно стварате позитивне вибрације које могу да промене свет.

* Може ли савремени човек, притиснут урнебесно брзим темпом живота, да се одбрани од летаргије и равнодушности на туђе патње?

- Мислим да је равнодушност, као одбрана од саосећања према другим људима, заправо неприродна појава. Чињеница је да саосећање као емоција данас лакше отупљује, а ја то повезујем са тиме што смо преплављени информацијама, првенствено негативним. Најлакше је поверовати да је свет заиста отишао бестрага и да треба само сачувати сопствену главу. Али то је илузија, јер су и свет, и живот, и људи, исто тако и дивни и увек инспиративни. Само треба балансирати информације које конзумирамо да на крају оне не би конзумирале нас.

* Какву будућност предвиђате класичној музици?

- Сјајну! Класична музика је невероватан, безвремен дар историји и животима свих нас, поготову данас када се све мења муњевитом брзином и делује да ништа не траје дуго. Али велика дела класичне литературе су универзална и увек актуелна јер на један генијалан музичко-енергетски, духовни и интелектуални начин обрађују људско стање које никада не може да изађе из моде. Зато сматрам да је вредност класике бесмртна. Наравно, треба је презентовати на један савремен, свеж начин, али њу као такву нема потребе превише мењати.

Стефан, као дечак, у Београду крајем осамдесетихФото: М. Коковић

* Дуже од две деценије на концерте и остала путовања крећете из Америке, конкретно из Чикага. Планирате ли, можда, да промените адресу?

- Чикаго је изузетан град који долази до изражаја поготову од пролећа до јесени, када врви од догађаја. Али сигурно не искључујем могућност неке промене јер сам провео много времена у Америци и сматрам да би промена била природна.

* Чека вас врло згуснут календар професионалних обавеза до краја године...

- После Београда и наступа на Коларцу предстоје ми концерти на Балкану, онда у САД, у Њујорку и Њу Џерсију, па Хрватској, онда у Милану и Риму. Од половине децембра до половине јануара са Украјинским радио-симфонијским оркестром.

* У јануару, по окончању италијанске турнеје,могу ли се Београђани надати концерту поводом српске нове године?

- Ха, ха, ха... Одговорићу вам у детективском стилу - ако бих вам рекао, морао бих да вас убијем.

НОРМАЛАН ЖИВОТ

* Како успевате да под теретом славе избалансирате и, од радозналих таблоида, сачувате за себе свој приватни живот?

- Ако водите колико-толико нормалан живот, онда имате и нормалне односе са јавношћу. Мислим да је рецепт у здравом балансу између приватности и јавности. Ако већ радите овакав или сличан посао који укључује и јавност, не можете да будете претерано тајновити јер то буди још већу знатижељу. А да, са друге стране, треба да имате и свој нормалан приватан живот, то би требало да разумеју сви, укључујући и медије.