Дарко Бајић: Европа има и од нас шта да учи

ДЕСЕТИ, јубиларни Лесковачки интернационални фестивал филмске режије (LIFFE), од 19. до 23. септембра окупиће неке од најважнијих аутора и представника некадашње југословенске кинематографије - од Емира Кустурице, коме ће свечано бити уручена награда "Живојин Жика Павловић" за афирмацију српског филма у свету, до Карпа Године, Адемира Кеновића, Горана Марковића, Бранка Ђурића...

Поред уметника који су обележили најславнији период овдашњег филма, фестивал ће, као и претходних година, промовисати и нове, даровите генерације стваралаца из Србије и региона, које данас хватају позиције у кинематографијама својих држава, али и у европској кинематографији.

- LIFFE се током протекле деценије доказао не само као фестивал јединственог концепта - редитеља екс-Југославије, него и као најозбиљније место сарадње филмских радника, размене идеја и унапређења филмске уметности - каже редитељ Дарко Бајић, који као уметнички директор води овај фестивал већ осам година. - Готово да не постоји велики филмски аутор са овог простора који до сада није дошао да се поклони лесковачкој публици - од Рајка Грлића, Слободана Шијана, Лордана Зафрановића, Срђана Карановића, Љубише Самарџића, Винка Брешана, до Ненада Диздаревића, Јана Цвитковича, Михе Хочевара, Пјера Жалице, Лазара Ристовског, Славка Штимца...

* Шта је оно што чини суштину вашег фестивалског концепта?

- Мислим да је и за квалитет нове продукције и за снимање нових филмова изузетно важно да искористимо много веће регионално тржиште, а не да будемо затворени у нашим малим, националним оквирима. Стваралаштво и искуство бивше југословенске културе је изузетно значајно, али и инспиративно. Управо због тога овај фестивал има мисију која није сентименталне природе, већ се ослања на велико искуство, квалитетну конкуренцију и међусобну креативну сарадњу. Већ деценијама наше кинематографије се инспиришу различитим менталитетима, културама, али и сличним искуствима. Тако су аутори стварали дела универзалног филмског језика. То је био један од разлога успеха нашег филма, што осећају гледаоци са ових простора, и зато и показују велико интересовање за овакве фестивале. LIFFE је, уз Пулу, ФЕСТ, Фестивал ауторског филма и, донекле, сарајевски и херцегновски фестивал, постао главни промотер филмова који гледаоцима недостају.

* Занимљиво је да ових деценија које су нам "јели" и још увек нам "једу" разни "скакавци", филмски радници из некадашње Југославије нису одустајали од сарадње. Да ли је то "ексцес"?

- Од почетка настанка овог фестивала, из разних крајева региона постављано ми је питање да ли је он сентиментални однос према некадашњим временима или је неко ново "братство и јединство", нека нова "филмска Југославија". И увек сам одговарао: LIFFE је љубав према филмској уметности и покретним сликама. Моћ филма је у рукама креативних уметника. Они добро знају да она лежи, пре свега, у његовом универзалном језику комунукације с различитим културним срединама. Филмски радници с простора бивше Југославије никада нису престали да сарађују, па ни у оним трагичним, ратним временима. То је, по мени, разумљиво - пре свега због искуства заједничког живота и кинематографије у којој је редитељ бирао ауторе, глумце, сараднике, размишљајући о делу а не о државним границама. Оне републике које су некада постојале у Југославији, и сада се налазе на истом месту. Оне државе што су биле у Европи, и сад су тамо. Свечано се проглашавају изласци и уласци из федерација и унија, али оно што је вечно, то је европска култура, сачињена од различитости, која ствара универзалну и јединствену баштину.

* Последњих година готово да нема чисто српског, хрватског или босанског филма, углавном се раде регионалне копродукције. Да ли је то наслеђе некадашњег културног модела, а не само питање новца?

- Кинематографија је на овим просторима одувек била витална и имала је интегритет. Увек смо имали редитеље, глумце, сценаристе, сниматеље из различитих средина који су сарађивали, а и данас сарађују из својих регионалних држава. Суштина приче је што је простор некадашње велике Југославије, по мени, био претеча Европске уније, а данас та Европа нас жели да учи сарадњи без граница, као да ми не знамо шта то значи. Постоји нешто што стално говорим - не можемо сада да кажемо да смо само ми освајали светско првенства у кошарци, освајали су га сви, Словенци, Босанци, Хрвати, Срби који су играли у тој југословенској репрезентацији. То су наше заједничке медаље, и део су наше историје, волели ми њу или не. Мислим да је искуство Југославије драгоцено, и да не зависи од нашег личног или националног афинитета. Било би логично да све оно што је давало позитивне резултате искористимо. А можемо се понашати као да ништа није постојало, само зато што те државе више нема, и да мислимо да сада живимо у бољим друштвима и државама.

* Да ли сматрате да данашња Европа има шта и од нас да научи?

- Европа данас инсистира на европском моделу међународних филмских копродукција. А ми смо живели у земљи у којој се сарадња није сматрала обавезом већ природним заједништвом у стварању уметничког дела. На нашим разликама створили смо богаство и специфичност кинематографије која долази са ових простора. Поштовање различитости. Можда је Европа то научила, а да ли смо и ми? Или је можда обрнуто.

* Колико вам импонује што су у протеклој деценији на LIFFE радо долазили водећи редитељи и старије и нове генерације, од "Триглава до Ђевђелије"?

- Када видим да их је до сада било педесетак, да смо се сви међусобно дружили, да су се на овом фестивалу многи први пут и лично упознали, заиста ми импонује. Не само као човеку који их је позвао, него ми се чини да се из тих разговора, размене идеја и дружења управо овај модел филмске уметности без граница показао и као најбољи, и као једини могућ. У време када је у државним буџетима све мање пара и за културу и за филм, не преостаје нам ништа друго него да сарадњом и копродукцијама сами спасавамо своје кинематографије и своје професије.

КО ЈЕ АУТОР ФИЛМА

* На јубиларном фестивалу најављена је и велика регионална конференција о питању ауторства у филму. Шта то, заправо, значи?

- Проблем је у томе што се данас разни ствараоци представљају и као аутори филма. А аутор филма је редитељ. Аутор сценарија је сценарист, аутор музике је композитор, аутор слике је директор фотографије. Једноставно. Ако је неко коаутор филма, логично би било да онда седи у истој редитељској столици са режисером, од идеје до постпродукције. Ако прође сав тај пут, онда јесте коаутор.