ПРЕМИНУО ФЕЈАТ СЕЈДИЋ: Краљ предосетио крај (ВИДЕО)

Током пет деценија каријере сваки наступ маестро Сејдић претварао је у својеврстан час врхунског свирања трубе. Учионице су биле различите - од свадбарских шатора до најпрестижнијих музичких дворана широм планете. У "витрини награда" овог чудесног човека смештено је прегршт признања. Први пут је наступио у престоници трубе Гучи 1976. године и трујумфовао. Од тада освојио је 10 награда за најбољи оркестар, четири "Златне трубе", дар "Вечерњих новости", две "Прве трубе". Добио је Фејат и Орден заслуга за народ, Награду за животно дело, Естрадну плакету Југославије, амбасадором трубе проглашен је 2007. године...

Иако је, због болести, трубу одложио 2000. године, био је и остао неприкосновени мајстор најфинијег дувачког инструмента. Све то време породица је била уз њега. Тако је било и у уторак два и по сата по поноћи, када је краљ трубе закорачио у краљевство небеско.

- Сви смо били с њим - рекао је у уторак за "Новости" Небојша Сејдић, Фејатов унук. - Последњи месец, откад му је дијагностикована цироза јетре, непрестано смо стрепели и бдели. Пре двадесетак дана изашао је из болнице у Лесковцу. И сам је осећао да му се ближи крај. После можданог удара који је доживео пре 17 година, дуго се опорављао, а и његово ионако крхко здравствено стање недавно је угрозила и цироза... Да је могло, лекари би му сигурно помогли... Сада нам остаје да га, у среду у 14 часова, достојно испратимо до његове вечне куће на гробљу у Бојнику и да чувамо успомену на све што је урадио.

Испричао нам је у уторак Небојша да је његов деда с пажњом испратио и последње надметање трубача у Гучи.

- Било му је жао што мој оркестар није победио - казао нам је Небојша. - Посаветовао ме је да марљиво учим, да сваки дан вежбам и да ће, само тако, и тај дан доћи. А, кад дође да се не узнесем, него да схватим да сам само део приче о српској труби у којој подједнако важно место припада и другим легендама Бакији Бакићу, Милану Доњи Николићу, Миловану Бабићу, Мићи Петровићу... и свим будућим генерацијама трубача. Ипак, мени је деда највећи узор, јер свирао је танано, фино, узвишено...

Да, рећи ће многи, свирао је Фејат и те како. И не само у Србији, већ на концертима са једног на други крај света. Непоновљивог и ненадмашног слушали су га Јосип Броз Тито, Шарл де Гол, принц Томислав Карађорђевић, Зоран Ђинђић, Мило Ђукановић, Слободан Милошевић, Орсон Велс, Вили Брант, Леонид Брежњев, Ричард Бартон, енглеска краљица Елизабета Другa... Слушали га, уживали у његовом музицирању и дивили му се. А сам Фејат, у последњем интервјуу за "Новости", објављеном августа 2015. године, рекао је:

- Једно је најважније: без душе труба неће. Сејдићи су увек с душом свирали. Свака наша свирка за мене је била премијера. Прихватала нас је публика и у Немачкој, Француској, Шведској... Имали смо турнеје по Америци, Аустралији, Африци... По Русији... Где год дођемо, то је био прави празник трубе. Право да вам кажем, радило се и зарађивало. Труба је обезбедила моје Сејдиће. Опет кажем, таленат је једно, а велики рад уз то иде.

Фото: Д. Миловановић

Причао је Фејат и да је већ са три године свирао инструмент оца Кадрије. Од тада, говорио је уз трубу мисли, осећа и живи. Са 13 година почиње да наступа са оцем, а после његове смрти 1955. наставља сам. Виртуозношћу, јединственим, препознатљивим свирањем, за пет деценија досегао је неслућене висине, поштовање и славу, уводећи, истовремено, бонтон у свирање српске трубе. Зато, име Фејата Сејдића међу најбољим трубачима света остаје једна од најсветлијих звезда.

Четири генерације Сејдића, Фото Д. Алихоџић

ДЕДИНА ТРУБА НА КАЈМАКЧАЛАНУ

ТРУБА је судбина Сејдића и пре Фејата. У исповести за наш лист, августа 2015. године открио је да је његов деда Рустем био трубач у Другој пешадијској дивизији српске војске у Првом светском рату. С поносом је причао да је баш деда Рустем, носилац Ордена Карађорђеве звезде и Албанске споменице, својом трубом означио напад Друге пешадијске дивизије на бугарску дивизију Рила на Кајмакчалану и пробој фронта 30. октобра 1916. године.