Никола Кусовац: Арт трилер на штету Србије

ПРОСТО непојамно. Мора да смо, овде у земљи Србији, до краја задојени злоћудним духом самопорицања. Јер, да није тако, како би се могло објаснити штеточинско понашање Радио-телевизије Србије, тзв. јавног сервиса, која је радећи у корист сопстевне, односно штете по Србију, неодговорно и још уз голему рекламу, у свој програм уврстио документарни серијал "Арт трилери", и у њему триптих посвећен белосветкој протуви, хохштаплеру и фалсификатору Анти Топићу Мимари.

То што су аутори овог серијала представили преваранта Мимару таквим, сасвим је у реду. Проблем је што су све то урадили само да би доказали како су мрвице којима је обештећена ратом ојађена Србија, којој су само у једном дану, 6. априла 1941, нанете незацељиве ране и на телу и на души, када је убијено више хиљада људи, спаљена Народна библиотека, разорено на хиљаде домова и драгоцености у њима (славске иконе, уметнички предмети, слике, скулптуре), стечене на правно неутемељен начин.

Није у реду, утолико пре и више, што се добро зна да су те мрвице, а реч је о стотинак уметничких дела, углавном слика старих европских мајстора, добијене тек пошто су из сабирног центра у којем се нашла и уметничка збирка познатог колекционара, нипошто лопова како га РТС тенденциозно представља, нацистичког злочинца Хермана Геринга (иначе команданта ваздушних снага којима Београд "дугује" шестоаприлско страдање), велике силе победнице преузеле све што је вредело. Тако су крајем 1948. године део онога што је у сабирном центру пред затварањем преостало од уметничких предмета, а које нико с правом није потраживао, олако предали мешетару Мимари као обештећење истински тешко пострадалој Југославији.

Наравно да је фалсификатор Мимара, који никад није био сигуран шта је право, а шта криво, посебно када је у питању ликовно стваралаштво, присвојио племените метале и део примењене уметности, посебно ћилиме и предмете од сребра, слоноваче и слично, док је слике, чији број је могуће тачно утврдити, проследио у Југославију.

Он их је предао службама које су га, верујем, свесно и са сазнањем о каквој се личности ради, ангажовале не би ли на име несумњиво великих штета издејствовале какву-такву надокнаду, по принципу боље ишта него ништа. Али, не лези враже, арт трилери РТС-а и стручњака попут Небојше Брадића и особито бившег музејског радника Јована Деспотовића, хоће да се и то "ништа" врати наводно покраденим власницима. Они то желе, како би се аутор овог серијала, неки Ћертић, са све томпусом на подобије Ј. Б. Тита, последњи смејао.

Уосталом, њему се не чудим, он је очито од некога плаћен. Чудим се понашању државне телевизије која ради у корист своје штете. Наиме, нипошто не би требало заборавити: Све што се чува у нашим музејима није власништо тих музеја већ грађана Србије. То је добро знао и академик, светски познати правник Милан Бартош, саветник југословенских власти, који је очито добро разабирао шта је правно валидно, а шта је праведно, па је тако и саветовао нову власт да не одбија оно мало што јој се нуди.

Дакле, ону исту власт која је добијене слике, преко Мимаре, поделила по кључу утемељеном на начелу братства и јединства. Четрдесет девет дела тако је 1949. предато београдском Народном музеју, дакле грађанима једино страдале Србије, а остатак Штросмајеровој галерији у Загребу и Народној галерији у Љубљани. Занимљиво је и симптоматично да у трилеру РТС-а о томе нема речи. Љубљану нису ни поменули, а у Штросмајеровој галерији су, како и приличи тамо опрезним људима, пољубили врата.

Да иначе није урађен само са једним циљем - да се докаже како се уметничка дела предата Народном музеју као обештећење морају вратити онима који их у минулих шест-седам деценија нису ни тражили (због тога Геринг није приказан као озбиљан колекционар, већ лопов, јер крадено се мора вратити) - овај серијал, са секвенцима у којима се генсек КПЈ Јосип Броз приказује као ситан криминалац, бравар који израђује калаузе једном осведоченом лопову, Геринг као колекционар који сарађује са фалсификатором Мимаром, а представници нове власти као весела братија која пијанчи по амбасадама, ни по чему не би заслуживао пажњу.

Све што је у њему речено и приказано о Мимари знало се и раније, само је фокус померен на Народни музеј и оних педесетак слика што се у њему чувају, при чему би Штаросмајерова галерија у Загребу и Народна у Љубљани биле тек колатерална штета.

Што се пак тиче мене, савест ми је мирна. Као музејски радник, што не значи и стручњак за европску уметност, реаговао сам чим је Мимара изложио део своје збирке у некада Титовој вили "Загорје" на Пантовчаку, наравно после његове смрти, новембра 1983. године. У "Политици експрес" 18. новембра 1983. објавио сам обиман приказ под насловом "Обмана или незнање" и поднасловом "И без посебне стручности може се утврдити да се на овој изложби продаје рог за свећу".

Одговор на моје писање, као бахатог критичара из Београда који завиди Загребу на непроцењивој донацији и њиховом новом Лувру, уследио је дан касније. У нашем најстаријем дневном листу, чија је уређивачка политика била и остала прожета духом самопорицања, на чије нас погубне последице упозорава брижни Мило Ломпар, освануо је велики чланак под насловом "Рог за рог".

Да се са тада зацртаног пута у "Политици" није скретало сведочи повећи чланак објављен" у "ТВ ревији", од 28. јануара ове године, у којем нас Марија Ђорђевић, а ко би други, упознаје с ликом шармантног алтруисте, извесног М. Ћертића, који је у злосрећну Србију стигао из срећне Америке да открије праве власнике уметничких дела што их је Југославија своједобно нечасно добила на име бедног обештећења за непроцењиво велику штету. Наравно, необавештена новинарка није питала дотичног коју и колику корист има од свог, у најмању руку неродољубивог посла.

На крају, срећан сам што Мимара није Србин и што све грешке и брљотине које су направили "савезници" из Америке и њихови "стручњаци" немају везе са Србијом. У противном, наш пут у Европу који нема алтернативе био би занавек запечаћен, а могла би се очекивати продужена сатанизација Срба и бомбардовање Србије, додуше без Косова и Метохије, што не значи и без Републике Српске.

Никола Кусовац, историчар уметности