Слободан Стефановић: У Србији дишем пуним плућима

КАДА се враћаш у родни град, кад си тако фин и тако млад, када се враћаш у родно место, кажеш :“Како је добро што нисам био често“.

Ова, прва реченица коју је на сцени Српског народног позоришта изговорио као Манулаћ у мјузиклу „Зона Замфирова“, много више је од обичне реплике за глумца Слободана Стефановића (32), лауреата Компаније „Новости“, на управо завршеном 58. Стеријином позорју.

После пуних 12 година Стефановић се поново обрео на сцени свог некадашњег театра у родном граду. Тај тренутак одисао је посебношћу и узбуђењем за глумца који се као двадесетогодишњак отиснуо под светла престонице и тамо већ изградио препознатљив глумачки израз.

- Нисам имао трему, него огромну жељу да покажем свом граду шта је од мене постало у последњих 12 година - каже у разговору за „Новости“ Стефановић.

- Осим тога, мој отац ме је први пут гледао у овој представи. У тим тренуцима осећао сам огромну срећу што сам поново пред мојим Новосађанима.

* Изгледа да је и та додатна емотивна нијанса била импулс жирију да вама додели награду за глумачку бравуру која носи име мага импровизације Зорана Радмиловића...

- Било је награда и раније, али овим признањем сам нарочито почаствован. Најпре због имена које носи, а онда и зато што сам у друштву глумачких великана какви су Лане Гутовић, Лаза Ристовски и многи други који су је добили.

* Видљиво је да се ваш Манулаћ разликује од оног на којег смо навикли. Јесте ли сами себи поставили задатак да га издигнете из клишеа о непожељном младожењи?

- У старту сам одлучио да он буде другачији, а у томе ме је ободрио редитељ Кокан Младеновић јер је одлучио да Манулаћ не буде више скрајнути лик, него равноправни конкурент Манету. Циљ је био да се појача Зонина дилема између Манета који не искаче пуно ни у овој представи из уобичајеног оквира и Манулаћа који долази из Беча, леп, уштогљен, углађених манира.

* Али, када скине белосветске рукавице и манире, Манулаћ на крају, како га је Сремац и замислио, бива огољен у својој унутрашњој извитоперености. Подсећа ли вас тај лик на нашу, српску дилему за и против Европске уније?

- Он јесте извитоперен. Тај дивни или трули Запад, како га ко доживљава, њега је променио. На горе. Тако се и нама може догодити да, када будемо скинули те беле рукавице Запада, заправо угледамо оно што нам се неће допасти. А, можда ћемо ипак мирисати цвеће, како се неки надају.

* И у „Зони“ сте испољили певачки и плесни дар. Колико је томе допринело усавршавање у Нјујорку?

- То је било 2009. године, боравио сам тамо месец и по као стипендиста тамошње најстарије школе за мјузикл,а онда сам освојио и стипендију за наставак усавршавања на Акадамији за мјузикле „Амда“. На жалост или на срећу, нисам ту стипендију искористио.

* Шта је пресудило да одустанете од шансе о којој многе ваше колеге могу само да сањају?

- У почетку вас заслепе светла великог града. Живео сам у једном малом стану у Нјујорку и после четрдесетак дана сам почео да осећам ужасну носталгију и тескобу јер нисам међу својима. Вратио сам се, дали су ми неколико месеци да размислим, али нисам, засада, променио одлуку. Мени је у Србији добро. Уместо да тамо перем судове у неком ресторану да бих преживео, а да бих добио неку улогицу у мјузиклу, ја овде дишем пуним плућима.

* Заправо, прилично сте задихани, јер глумите упоредо у седам-осам представа...

- У матичном Позоришту на Теразијама играм у „Продуцентима“, „Грку Зорби“, „Кабареу“, „Бриљантину“, „Под сјајем звезда“, „Зони“... Затим у ЈДП глумим у драми „Дом Крсто“. У паузама сам радио снимање тв серије „Дама без блама“, па сам играо нови лик у „Војној академији“. Неке лепе ствари догодиле су ми се на професионалном плану ове године.