БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Гробљанска стаза поред старе цркве

Централни делови града и данас многим Београђанима скривају бројне мистерије. Бројне куће скривају своје тајне, испод плочника престонице почивају скелети оних који су пре два миленијума живели у прастаром Сингидунуму. Није то необично, када знамо да овај град настањују људи од прадавних времена, па да су у њега уткане многе успомене и безбројне енергије претходних генерација и различитих нација...

Овога пута прича је посвећена једној, наизглед неугледној стази, смештеној између две београдске цркве. Прва је посвећена Светом Марку, на једном од најлепших градских паркова - Ташмајдану. Иза ње је храм посвећен Светој Тројици који сви боље познају као Руску цркву.

Обе богомоље имају раскошну историју. Црква светог Марка направљена је пре Другог светског рата, са идејом да подсећа на Грачаницу, а поред ње некада се налазио први храм посвећен истом светитељу. Првобитна црква изгорела је у пожару који је плануо почетком тог, великог ратног сукоба.

ДВЕ СТАЗЕ

Руска црква настала је после великог избегличког таласа после почетка Октобарске револуције. Десетине хиљада Руса дошло је у Београд, потом му дајући велику духовну ињекцију, будући да је српски народ био жестоко уништаван током Првог светског рата.

У тренутку док ово пишемо у току је реконструкција руског храма посвећеног Светој тројици.

Фото З. Јовановић

Овог пута посветићемо пажњу једном мање познатом детаљу. Из правца Таковске улице и здања Главне поште постоји једна дискретна, камена стаза која води пролазника тачно између две цркве. Излази у само чело Руске цркве. Туда би пролазник најближе стигао до Позоришта "Душко Радовић", или улаза у зграду РТС из правца Абердареве улице.

Та стаза направљена је од разнобојних, камених плоча. Пажљив посматрач ће приметити како су камени блокови лепо обликовани, а да је стаза поплочана од глатких и углачаних комада.

Томе постоји један веома битан разлог.

Прочитајте још - БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Друго лице престонице

До краја 19. века, па и током првих деценија 20. столећа на Ташмајдану се налазило Старо гробље. Када је 1886. године отворено Ново гробље, одлучено је да се Ташмајданско пресели, али тај посао је прилично потрајао. Требало је доста времена да све буде окончано, тим пре што су касније, балкански ратови, а потом и Први светски, одалагали започет посао.

Па ипак, на крају је све окончано закључно са 1927. годином. Тада се ипак догодило нешто што је умело да узнемири становнике престонице. Будући да је један број надгробних плоча био вишак са којим градске власти нису знале шта да раде, одлучили су да их преместе на Београдску тврђаву. Тамо су направили стазу која је повезивала данашње Велико степениште, које је недавно реконструисано, као и пролаз ка Мештровићевом "Победнику".

Плоче са именима покојника окренули би лицем ка тлу, да се не види порекло камених плоча, и тако је остало до данашњег дана.

Ову причу су "Београдске приче" већ помињале, али остало је сећање и на стазу коју смо малопре додирнули. Део плоча са Старог гробља и данас краси путању између два београдска важна храма.

До пре неколико година постојао је један камен који је ретко привлачио пажњу пролазника, будући да се на њему очитавао чудан натпис. Белег је јасно говорио да је то остатак надгробног споменика који је некада стајао на Ташмајдану.

Прочитајте још - БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Београд пре два века

Од слова имена остала су само последња два - "ан", док је презиме почињало са четири - "Стру"... испод је стајао и војнички чин - потпоручник. Тако је несрећник могао да буде Милан, Јован или некако слично, а презиме је, на пример, могло да буде Стругар.

ОДЛАЗАК "ПОТПОРУЧНИКА"

Тај камен је нестао са овог места пре неколико година, када су градске комуналне службе уводиле велике, подземне инсталације које су водиле ка здању РТС. Радници су склонили камену стазу, ставили камен уредно на гомилу, потом ископале велике подземне канале, полегле цеви, а потом уредно завршиле свој посао тако што су вратили камене плоче.

Али тада је "потпоручник" враћен на неко друго место, и потписник ових редова више никада није могао да га пронађе. Остало је само сећање на заборављени део споменика са Строг гробља, и стазу, која се вратила на своје место, ко зна колико пута премештана до сада...

ГРУДВА ЗЕМЉЕ

Сви православни храмови подижу се на некој од светиња. Па ипак, када су руске избеглице дошле у Београд, нису имале неку важну светињу која би у том трентку расула могла да буде у Цркви Свете Тројице. Зато су подигли храм на грудви руске земље коју су понели у избеглиштво. То је била једина светиња коју су у том тренутку имали.