БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Културна историја Врачара

Мало је људи који са толико страсти воле свој Београд као што то чини "домаћи" Грк Диогенис Валаванидис. Човек који је рођен и одрастао на Врачару тврди да ће са овог света једном да оде тако што ће се на последње путовање упутити опет одавде, јер је то место његове сваколике љубави коју је уткао у овај град.

Валаванидис је остао забележен у домаћој јавности по томе што је ватрени поклоник очувања домаће али и грчке културне баштине. Био је један од органзатора допремања различитих видова хуманитарне помоћи на ово поднебље, али и аутор књиге "Дан повратка" у којој се посветио повратку такозваних Елгинових мермера у Атину. Наиме, својевремено је лорд од Елгина, британски племић, за време отоманске окупације Грчке успео са Партенона да скине велики број фигура и скулптура и однесе их у Енглеску. Данас су изложени у Британском музеју, а Валаванидис је један од родоначелника идеје да се мермери врате тамо одакле су и однети, а то су Атина и Партенон.

Овог пута овај страствени човек, рођени Београђанин говори за "Београдске приче". У оквиру раскошне каријере угледног економисте, Валаванидис је одвојио време за прикупљање грађе о Врачару на којем је рођен. Бележи неке драгоцене податке које је одлучио да подели са нашим читаоцима....

- Без обзира што данашње генерације младих покушавају да се идентификују са глобалном културом, оне ће ипак у дубини душе остати потомци народа коме припадају као и наследници њихове историје - каже Валаванидис.- Зато и овај покушај који претендује да споји прошлост, садашњост и будућност Врачара, једној генерацији оживљава сећање, другој пружа знање, а онима који долазе указује на најзначајније чињенице из историје њиховог града које су му одредиле место међу градовима сопствене државе али и света.

Диогенис Валаванидис је потписник књиге "Културна историја Врачара" коју је приредио на два језика, како би и страни посетиоци нашег града могли да имају увид у његова истраживања. Он нас полако враћа у корене настанка овог дела града, побраја све значајне појединце и институције које је Врачар изнедрио.

- Сведено у једноречје, ова кратка историја Врачара има нескривену, интимну поруку сваком родитељу, који стојећи на Светосавском платоу са својим потомком, на постављено дечије питање којим почиње историја: "Оче, шта је ово", отпочне да говори причу о острији овог дела Београда...

Прочитајте још - Београдске приче: Силуете неког другог града

Насељавање Врачара почело је средином 19. века, јер су Врачар, Булбудер и Карабурма тада били крајеви под ливадама, њивама и виноградима и третирани су као турски спахилуци. Тада Срби нису могли да буду власници земљишта већ су искључиво могли да га узимају у закуп од Турака. Тако је било до објаве Хатишерифа 1830. године. Петнаест година касније бојаџијски еснаф је упутио прву молбу за додељивање плацева на Врачару, чиме је и званично почело његово масовније насељавање.

Није то била снажна експанзија, већ је процес био веома спор, нарочито због близине београдске вароши у којој су још столовали Турци. Чубура је почела значајније да се насељава од 1863, Славија од 1870, док је насељавање Црвеног крста почело око 1880. године.

- Врачар се географски протезао од Мостара до Карабурме и обухватао је многе данашње крајеве Београда, и био је три пута већи од територије данашње Општине - додаје Валаванидис.- Први већински становници су били Срби, али и друге етничке групације - Јевреји (којих је осим на Врачару највише било на Дорћолу, представљали су имућнији слој становништва, а самим тим били су и носиоци културе тог времена), затим Грци, Цинцари, Јермени, Немци и Роми.

Прва сијалица у Србији засијала је 1882. године на Врачару у кафани "Хамбург". На месту данашњих улица Кнеза Милоша и Масарикове. Прво читалиште отворено је 1. маја 1866. године у једној кући у близини Вазнесенске цркве. Био је то почетак библиотечког рада на Врачару.

Прву приватну школу сликарства основао је Стева Тодоровић 1857. године, а ђаци су поред цртања учили и певање и телесно вежбање.У то време сликар Ђорђе Крстић пред Скупштину износи план за уметничко образовање младих. После слабог одјека његову идеју наставља 1895. године Кирил Кутпик који оснива Српску цртачко-сликарску школу.

Прочитајте још - Београдске приче: Од Балканске до Београдске

После његове смрти 1900. године штолу су преузели Риста Вукановић и Бета Вукановић која је живела и стварала на Чубури и Савинцу.

- Између два светска рата на Врачару је био запажен и рад певачког друштва "Мокрањац" - додаје Валаванидис.- Друштво оснива Коста Манојловић и то за потребе будућег Храма Светог Саве. - Почетком 20. века наступа значајан период градитељства, прекидан балканским и Првим светским ратом. Поред смене архитектонских стилова, промене су се одвијале и на плану архитектуре као професије.

Први дипломирани архитекта рођен на Врачару био је Чех Јан Неволе, који је био "главни инџинир Одељења грађевина Попечитељства Внутрених дела", а његово животно дело било је Капетан Мишино здање. Пројектовао је и стару Војну болницу.

Још један чешки архитекта оставио је траг на Врачару, а то је био Франтишек Неквосил. Његово најважније дело био је Хотел "Славија" а имао је и две своје куће на Врачару.

Надаље, међу првим пројектима архитекте Димитрија Лека била је зграда Опсерваторије подигнута 1890. године, која се налази у оквиру Метеоролошке станице на Врачару. Здање Народне скупштине пројектовао је Јован Илкић, а био је и један од аутора пројекта за Хотел "Москва". Пројектовао је и руководио радовима на здању Официрског дома, осмислио многе приватне куће...

Зграда Треће београдске гимназије дело је Драгутина Ђорђевића, а Данило Владисављевић је подигао зграду Врачарске штедионице... На ободу Врачара у близини Црвеног крста налази се и католичка црква необичног архитектонског решења посвећена Светом Антуну Падованском. После Првог светског рата међу архитектима се истиче изузетни Александар Дероко, и многи други...

КАФАНЕ

Веома је тешко у једном обичном новинском тексту побројати или макар додирнути све што је наш саговоник успео да опише у књизи "Културна историја Врачара". Зато то радимо само овлаш и делимично, не бисмо ли привукли пажњу читалаца ка штиву које је веома драгоцено и вредно пажње.

Истичемо још неколико података које је прикупио марљиви Валаванидис.

Свакако је најважнија грађевина на Врачару, коју описује наш саговорник Храм Светог Саве. Изграђен је у српско-византијском стилу, са четири звоника висине од по 44 метра. Висина врха куполе је 70 метара, док је главни позлаћени крст висок 12 метара, што врху храма даје укупну висину од 82 метра. Црква може да прими 10.000 верника док на хорску галерију може да стане 800 хориста.

После Другог светског рата архитектура Врачара није лако могла да пронађе свој прави израз, поготово под притиском соцреализма.

За уметнички живот важно је поменути и оснивање Београдског драмског позоришта 1951. године, оријентисаног ка делима домаћих и страних писаца који до тада нису били постављани на сцену. То је било дискретно али упечатљиво окретање Југославије ка културним тековинама западног дела цивилизације.

Старе врачарске кафане биле су такође важни културни центри и многе умне главе су остављале свој траг у оваквим местима. Валаванидис напомиње "Чубурску липу", "Табор", "Орач", "Каленић", "Чубуру", "Влтаву"... Били су ту сви великани наше културе, од Црњанског до Јаше Гробарова, од Душка Радовића до Гаге Николића... Много редова Валаванидис је морао да испише како би само додирнуо сећања на ове великане. А било их је много и били су - велики!

ШКОЛОВАЊЕ

Српски архитекти који су учествовали у изградњи Врачара крајем 19. и почетком 20. века образовање су стекли на београдској Великој школи али и на универзитетима широм света. Међу архитектима тог доба издвајају се Душан Живановић, Јован Илкић, Димитрије Т. Леко, Драгутин Ђорђевић, Милан Антонијевић, Данило Владисављевић...

КОНКУРС ЗА ХРАМ

Наш саговорник марљиво бележи да је први конкурс расписан за изградњу Храма Светог Саве расписан још давне 1906. године.

После санација последица Првог светског рата основано је и Друштво за подизање Храма Светог Саве.