Београдске приче: Сећање на градску лепотицу

НЕКАДА су генијални архитекти, попут Момира Коруновића стварали душу овог града. Тридесетих година само један од његових градитељских печата је наново убедио становнике Београда да су делови слагалице која се идеално уклапа у највише естетске стандарде Европе.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Београдске приче: Како је некада ишао пут од Земуна ка Београду

Била је то Пошта број 2, умештена уз здање тадашње Железничке станице. Тај простор некада је носио име по америчком председнику Вудро Вилсону, па је тада носио име Вилзонов трг. Ма како тај изговор сада делује мало незграпно, управо такав је био уобичајен у оно време.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Београдске приче: Силуете неког другог града

Тридесете године биле су време у којем је Београд имао одређени замах који је осећала и шира јавност. Напредак се огледао у све већем броју аутомобила, отворен је Мост краља Александра, Београдски Сајам (који данас зовемо "Старим"), број становника се ближио броју од 300.000... Политичка агитација огледала се тако што су бацани леци из авиона, што је опет деловало као светска новотарија... И све то је постепено Београђанима стварало осећај да се ипак ближе нека нова, срећнија времена. Тим пре што су ожиљци које је оставио Велики рат били још увек видљиви, а ране дубоке...

У таквом амбијенту Коруновићево здање још више добија на важности, а ова прича пушта фотографијама да причају више од текста.

На жалост, ова зграда била је кратког века, јер је немилосрдни Други светски рат донео нова уништавања и разарања. Пошта број 2 је некако преживела нацистичко бомбардовање на самом почетку великог војног сукоба, али није издржала разарање неколико година потом.

Савезничко бомбардовање, 1944. године, које су тадашњи Београђањи запамтили и као "Ускршње", донело је нове тепихе бомби, са истом разорном моћи. Једина разлика била је у томе што су их бацили они на чијој страни смо ратовали.

Тада је зграда поште била веома озбиљно оштећена.

После рата долазе неки нови људи, нове идеологије, па тако и другачији поглед на уметност и архитектуру.

Оштећену пошту требало је реконструисати, али одлука није била да се згради врати стари, предратни сјај, јер је идеолошко опредељење нових власти било такво да треба "прекинути сваку везу са предратним системом". Тако је горостасна лепотица била осуђена на губитак своје китњасте шароликости, већ су њене фасаде добиле нови, соцреалистички, сведени лик.

Било је то време када је соцреализам, као поглед у уметности који је подилазио новим властима, својом сведеном формом уводио здања баш као што је пошта која данас стоји на истом месту. На основама оне старе поште архитекта Павле Крат осмислио је данашњу, која и сада подсећа на штуро, сурово време послератног "развоја".

РОДОНАЧЕЛНИК

АРХИТЕКТА Момир Коруновић је био један од највећих стваралаца код нас, тако да је ушао у историју изводећи безброј важних грађевина. Сматран је и родоначелником српско-византијског стила у архитектури.