Београдске приче: Судар дрвених коцки и асфалтних машина

Потом долази време када се стара калдрма "судара" са новом, сачињеном од камених коцки, а ускоро стиже и неизоставни асфалт.

Снимци које тумачимо са Братиславом Петковићем, оснивачем Музеја аутомобила, враћају нас у прву половину прошлог века. Наш саговорник је истовремено и драмски писац, који је друговао са великим Александром Поповићем, чије учешће у овој причи је веома драгоцено.

- После Другог светског рата, када је установљена нова власт у држави, почела је промена подлоге од дрвене коцке која се налазила испред Скупштине - говори Петковић за "Београдске приче".- Сећам се како нам је покојни Поповић причао о његовом оцу који је имао једну од таквих афалтних машина. Он је веома упечатљиво памтио и тренутак када су га, 1948. године, одвојили од машине и одвели директно на Голи оток.

Петковић нас враћа у време када је направљен први асфалтни пут у престоници. То је била саобраћајница која је водила од Аутокоманде до Бањице. У то време, између два рата, асфалт је био положен и од подножја Авале до њеног врха. На то су највише утицали чланови Краљевског аутоклуба, будући да им је оваква подлога била пожељна за трке, а друм ка Авали је иовако био идеалан за такве догађаје.

- Аутомобилске трке су у то време биле оруђе којим су "из потаје" шофери утицали на државу да појача квалитет путне мреже која је била у лошем стању - подсећа Петковић.- Они су организовали трке ка Сарајеву и натраг, а због учешћа великог броја страних такмичара нису смели да дозволе да путеви буду у лошем стању.

Било је то време када су аутомобили и "моторизација" били у незавидној ситуацији јер је ондашња Краљевина Југославија фаворизовала железницу. Па ипак, моторна друмска возила су тражила своје место које ће ускоро постати доминантно.

- Сваки почетак је тежак, а нека од тих сећања нам и данас призивају осмех - наставља приповедање наш саговорник.- У то време је Велизар Јанковић био министар саобраћаја и он је издејствовао да се поред првог асфалтног пута поставе саобрачајни знаци, какви су се увелико налазили поред модерних саобраћајница у Европи. На скупштинској расправи су се тој идеји супротставили чланови Радиклане странке, упозоравајући да ће тај задатак бини немогућ, јер ће сељаци одмах да поломе и покраду знакове.

Тако је и било.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Београдске приче: "Првенац" као "мали змај"

Потом је Сретен Костић, који је ушао у историју као први српски шофер и човек који је 1903. године провезао први аутомобил београдским улицама - оставио још један белег на историји саобраћаја у овом граду. Наиме, он је живео код кафане "Жупа", на седмом километру првог асфалтног пута у Београду. Будући да се ту налазила велика кривина, поставио је знак на којем је стајао тада популарни Мики Маус. На лименој подлози је било исписано велико упозорење возачима: "Држи десно!".

Асфалтне машине оног доба биле су знатно једноставније од данашњих, а запрега би их премештала са једног на друго место. Петковић тумачи кадрове асфалтирања из Косовке улице и Булевара краља Александра, испред Чешког посланства, а данашњег здања амбасаде.

- Биле су то немачке машине, које су власници могли да набаве под прилично повољним кредитима оног доба. Испоставило се да су они, који би имали такве машине у предратном Београду врло брзо могли да стекну позамашан капитал и да себи приуште кућу. Додуше, био је то кратак период јер је наступио Други светски рат, а потом су комунистичке власти национализовале такве машине, па је посао прављења путева прешао у државне руке.

ПАРНИ ВАЉАК

Легендарни фотограф Аца Симић овековечио је прављење путева у време када је здање Скупштине било при крају изградње.

Касних тридесетих година Симић је снимио како парни ваљак утискује камену подлогу на коју ће потом били изливен асфалт. Када се први пут појавио на београдским градилиштима парни ваљак био је својеврсна атракција. Њихове данашње наследнике данас покрећу другачији, модернији мотори, али је тада неприкосновена била машина коју је покретао парни притисак.

Због изгледа и снаге ове моћне машине, и највијачи "Партизана" су овакав ваљак изабрали за свој најдражи симбол.