Раде Филиповић : Како нас је Путин спасао од смрзавања

НЕКАДАШЊИ сарадник премијера Радоја Контића, Момира Булатовића, поштовалац Слободана Милошевића, лични пријатељ Радована Караџића, Ратка Младића, Моамера Гадафија, Леонида Кучме, бивши савезни министар привреде СРЈ и амбасадор у Украјини и Молдавији др Раде Филиповић, пензионерске дане проводи у лепоти села Бастаје, у Жупи никшићкој. Остао је упамћен по томе што је успео да убеди Владимира Путина да пусти гас његовој држави која се неколико месеци пред НАТО агресију тресла од зиме, а овај му због патриотизма даривао кристални топуз!

- Неколико месеци пре НАТО бомбардовања Милошевић је тражио да одем у Москву и од Руса тражим да нам пусте гас, како нам се народ не би смрзавао - сећа се Филиповић.

- У ташну сам ставио барирани чек од четири милиона долара, и тек трећи дан након свог доласка ушао сам у канцеларију у Кремљу, где су седели Виктор Черномирдин и Владимир Путин. Виктор је био прилично љут на нас јер смо им за гас дуговали 22 милиона долара. Није био расположен да нам изађе у сусрет, није помогла ни моја прича о словенском браству, мајци Русији... Убеђивао сам га дуго о потреби да нам пусте гас - сећа се Филиповић.

Све то је пажљиво слушао Путин, који је на крају сугерисао Черномирдину да нам ипак изађе у сусрет.

- Запамтио сам његове речи: "Дајте овом човеку гас, видите да је родољуб!"

Са Гадафијем су, каже бивши министар, преговори ишли много лакше. Од је дао брод нафте од 59.000 тона.

ЖАЛ

Уз чашицу жупске шљивовице, у тишини родног огњишта Филиповић пише књиге о црногорском моралу, губљењу верског, националног и језичког идентитета. Никако да преболи то што је режим у Подгорици признао квази творевину Косово. Жали Раде и разлаз Црне Горе и Србије. Каже да су Црногорци деценијама уживали огромне бенефите у Београду. Иако је челик из Украјине био јефтинији од никшићког, Србија је куповала црногорско железо.

ПСОВКЕ ЗБОГ РАЗЛАЗА

Филиповић се више не бави "високом" политиком, али не даје за право никоме да каже да више воли Црну Гору од њега. Три године и осам месеци био је амбасадор СРЈ у Украјини и Молдавији. Није дочекао крај мандата јер га је сменио Светозар Маровић, председник Државне заједнице СЦГ. Када се вратио у Београд доживео је лустрацију јер је на београдском Универзитету предавајући на Електротехничком факултету као кадар бившег режима постао непожељан. Када је добио отказ, експлодирао је псујући на сав глас и Србију, и Црну Гору!