Сабором чувају ојкачке песме

ОРИЛЕ су се минулог викенда старе ојкачке песме у Стрмици код Книна. Ни паклених 40 степени није спречило Србе из Далмације, Лике и Босне да се и ове године, 21. пут, окупе на традиционалном "Сијелу тромеђе", једној од највећих културних смотри Срба из Хрватске и Босне.

Велика порта столетних цркава Светог Јована Претече и Мале Госпојине, које готово две деценије, свакодневно, чезну за својим народом, била је премала да прими све Србе пореклом са тромеђе. "Врила" је од живота и разговора. Зов завичаја и слава ојкачке песме дозвали су и оне који су одавно у бели свет отишли "трбухом за крухом" и оне који су пре 20 година своја огњишта нерадо напустили пред злогласном "Олујом". Неизмерно срећни и насмејани, поздрављали су се, грлили, присећали неких давних времена.

"Волим Босну, у срцу ми Лика,

Далмацијо, љубави велика!"

Звонко ојкање ове песме, химне "Сијела", зачуло се са велике, камене "краљичине бине", на којој су некада били пчелињаци краљице Марије. Утихну жамор. А песма полете. Низ падине Орловице и Дерала, до Книна, и много, много даље...

Смењују се ојкачи из Дрвара, Удбине, Голубића, Богатника, Стрмице, Обровца, Грачаца, Личке Калдрме, Дринића, Костајнице...

- Има ли ишта лепше од народа који се окупља на својим светковинама - пита се наглас Петар из Книна. - Погледајте само ову младеж у ношњама, која од малих ногу зна да заигра сва кола са тромеђе, да изведе личко чобанање и удбинско прело. Ове жене и мушкарце који чувају ојкачку песму од заборава. И старе зналце кад свирају дипле, гајде, гусле, свирале. Извор је то мира и спокоја за наше рањене душе. А рањене су много, дубоко...

Украј огњишта својих дедова, који са "осмом офанзивом" стигоше до равне Војводине, заојкаше и гости из Бачког Јарка. После њих и чланице хора пододбора Српског културног друштва "Просвјета" у Сплиту.

Више од 1.000 окупљених, са одушевљењем је поздравило чуваре ојкачке песме из Костајнице у Републици Српској. Њихове мушка и женска ојкачка група, "Баљски соколови" и "Соколице", први пут су наступале на "Сијелу".

- Чим заојкају, срце распевају - разгаљен вели Никола из Книна. - И они и ова друга младеж, највећи су чувари ојкачке песме. Прошле године, деца су први пут ојкала у историји "Сијела". Били су то дечаци из Коренице. Е, они и ове соколице и делије из Костајнице гарантују будућност ојкања.

После младих ојкача, на "краљичину бину" ступи и најстарији "сијелаш" - диплар Обрад Милић (78) из Жегара код Обровца. Иако редован учесник свих претходних "Сијела тромеђе", увек измами одушевљење публике. Овог пута, можда и највеће, јер се већ 60 година дружи са диплама. Најбољи је, кажу, диплар ког су икада имали.

Достојног наследника, деда Обрад, ипак, има у младом Милану Влашалићу, који је своје умеће диплања више пута потврдио, а победио је и у "Шљивику", такмичењу чувара народне традиције.

"Сијело" полако одмиче. Међу 16 ојкачких група, има и женских. А, женско ојкање, тврде Стрмичанке, није нимало лако.

- Највећи изазов је гроктање, најстарији и најтежи начин ојкања, тежак чак и мушкарцима - прича Јована из Удбине. - Све мање је, нажалост, оних који га знају. Срећом, Светлана Спаић из Београда "постарала" се да га сачува.

Када је Светлана са Јованом Лукић и Сузаном Арсић, својим ојкачким дружбеницама, заојкала са гроктањем, измамила је и од публике и од других учесника дуготрајни аплауз. Сијело је, званично, трајало дубоко у ноћ. Завршено је громком песмом ојкача и народа:

"Ој, Крајино, моја мила мати,

доклен ћеш ме својом пјесмом звати..."

Али, ту није био крај. До зоре се певало под великим шатором у порти. Песма је отварала душу, мамила сузе... О растанку се није ни говорило. Растанке нико не воли. Много важнији био је договор о наредном састанку. Догодине. На 22. стрмичком "Сијелу тромеђе".

ЦРНОПОТОЧКА БУНА

УЧЕСНИЦИ "Сијела тромеђе" подсетили су и да се ове године навршава 140 година Црнопоточке буне. О овом устанку против Турака, који је у Босанској Крајини трајао од 1875. до 1878, истовремено са Невесињском буном, говорио је историчар Милојко Будимир. Под именом Петар Мркоњић, учесник ове буне био је и српски престолонаследник Петар Први Карађорђевић. Устаници су на ослобођеној територији чак формирали Владу и Скупштину са седиштем у Црним Потоцима, на тромеђи Босанске Крајине, Лике и Далмације.