Сабором чувају ојкачке песме
20. 07. 2015. у 16:50
У Стрмици код Книна на 21. Сијелу тромеђе Далмације, Лике и Босне. Велика порта столетних цркава Светог Јована и Мале Госпојине била је премала да прими све Србе који су пореклом са ових простора
.jpg)
ОРИЛЕ су се минулог викенда старе ојкачке песме у Стрмици код Книна. Ни паклених 40 степени није спречило Србе из Далмације, Лике и Босне да се и ове године, 21. пут, окупе на традиционалном "Сијелу тромеђе", једној од највећих културних смотри Срба из Хрватске и Босне.
Велика порта столетних цркава Светог Јована Претече и Мале Госпојине, које готово две деценије, свакодневно, чезну за својим народом, била је премала да прими све Србе пореклом са тромеђе. "Врила" је од живота и разговора. Зов завичаја и слава ојкачке песме дозвали су и оне који су одавно у бели свет отишли "трбухом за крухом" и оне који су пре 20 година своја огњишта нерадо напустили пред злогласном "Олујом". Неизмерно срећни и насмејани, поздрављали су се, грлили, присећали неких давних времена.
"Волим Босну, у срцу ми Лика,
Далмацијо, љубави велика!"
Звонко ојкање ове песме, химне "Сијела", зачуло се са велике, камене "краљичине бине", на којој су некада били пчелињаци краљице Марије. Утихну жамор. А песма полете. Низ падине Орловице и Дерала, до Книна, и много, много даље...
Смењују се ојкачи из Дрвара, Удбине, Голубића, Богатника, Стрмице, Обровца, Грачаца, Личке Калдрме, Дринића, Костајнице...
- Има ли ишта лепше од народа који се окупља на својим светковинама - пита се наглас Петар из Книна. - Погледајте само ову младеж у ношњама, која од малих ногу зна да заигра сва кола са тромеђе, да изведе личко чобанање и удбинско прело. Ове жене и мушкарце који чувају ојкачку песму од заборава. И старе зналце кад свирају дипле, гајде, гусле, свирале. Извор је то мира и спокоја за наше рањене душе. А рањене су много, дубоко...
.jpg)
Украј огњишта својих дедова, који са "осмом офанзивом" стигоше до равне Војводине, заојкаше и гости из Бачког Јарка. После њих и чланице хора пододбора Српског културног друштва "Просвјета" у Сплиту.
Више од 1.000 окупљених, са одушевљењем је поздравило чуваре ојкачке песме из Костајнице у Републици Српској. Њихове мушка и женска ојкачка група, "Баљски соколови" и "Соколице", први пут су наступале на "Сијелу".
- Чим заојкају, срце распевају - разгаљен вели Никола из Книна. - И они и ова друга младеж, највећи су чувари ојкачке песме. Прошле године, деца су први пут ојкала у историји "Сијела". Били су то дечаци из Коренице. Е, они и ове соколице и делије из Костајнице гарантују будућност ојкања.
После младих ојкача, на "краљичину бину" ступи и најстарији "сијелаш" - диплар Обрад Милић (78) из Жегара код Обровца. Иако редован учесник свих претходних "Сијела тромеђе", увек измами одушевљење публике. Овог пута, можда и највеће, јер се већ 60 година дружи са диплама. Најбољи је, кажу, диплар ког су икада имали.
Достојног наследника, деда Обрад, ипак, има у младом Милану Влашалићу, који је своје умеће диплања више пута потврдио, а победио је и у "Шљивику", такмичењу чувара народне традиције.
"Сијело" полако одмиче. Међу 16 ојкачких група, има и женских. А, женско ојкање, тврде Стрмичанке, није нимало лако.
- Највећи изазов је гроктање, најстарији и најтежи начин ојкања, тежак чак и мушкарцима - прича Јована из Удбине. - Све мање је, нажалост, оних који га знају. Срећом, Светлана Спаић из Београда "постарала" се да га сачува.
Када је Светлана са Јованом Лукић и Сузаном Арсић, својим ојкачким дружбеницама, заојкала са гроктањем, измамила је и од публике и од других учесника дуготрајни аплауз. Сијело је, званично, трајало дубоко у ноћ. Завршено је громком песмом ојкача и народа:
"Ој, Крајино, моја мила мати,
доклен ћеш ме својом пјесмом звати..."
Али, ту није био крај. До зоре се певало под великим шатором у порти. Песма је отварала душу, мамила сузе... О растанку се није ни говорило. Растанке нико не воли. Много важнији био је договор о наредном састанку. Догодине. На 22. стрмичком "Сијелу тромеђе".
.jpg)
ЦРНОПОТОЧКА БУНА
УЧЕСНИЦИ "Сијела тромеђе" подсетили су и да се ове године навршава 140 година Црнопоточке буне. О овом устанку против Турака, који је у Босанској Крајини трајао од 1875. до 1878, истовремено са Невесињском буном, говорио је историчар Милојко Будимир. Под именом Петар Мркоњић, учесник ове буне био је и српски престолонаследник Петар Први Карађорђевић. Устаници су на ослобођеној територији чак формирали Владу и Скупштину са седиштем у Црним Потоцима, на тромеђи Босанске Крајине, Лике и Далмације.
MILANKO
20.07.2015. 19:37
Eh, eh, ehhhh... Dok dolaze, pa bar jednom godišnje - dobro je.
@MILANKO - Skupovi na ovakvom mestu i u ovo vreme, su od viskog rizika. U svetu, slicni dogadjaji se svrstavaju u akcije ,,geopolitike''. No, kako mi odavno nemamo tako nesto, entuzijazam i samoinicijativa (takodje retka pojava kod nas) ovih Srba, je za svaku pohvalu.
Органитатори, зашто на Сијелу нема ћирилице ни било ког карактеристичног симбола који макар асоцира на Србе? Чије је то "народно стваралаштво", ког народа? Срби дођу на дан два ХРТ их сними и покаже како имају права да певају и пију до миле воље, међу спаљеним и напуштеним кућама, а онда назад у Србију.
Коментари (2)