Наша прва романсијерка Драга

Мало је познато да је прва жена романописац у српској књижевности заправо Драгиња Драга Гавриловић. Постала је то као ауторка "Женског романа", али је имала још много адута и референци због којих би њено име требало да се упамти у нашем књижевном свету. Све оне литерарне вредности и дела на којима је радила нису се, међутим, нашлe у публикацијама штампаним крајем 19. и почетком 20. века. Штета, јер се учитељица из Баната својим текстовима храбро и енергично борила за струку, али и за еманципацију жена.

У књизи "Драга Гавриловић" Владимира Миланкова забележена је ова биографија, вредна помена и памћења, а ауторка Јелена Милинковић је уредила њену хронологију и библиографију, на основу чега смо могли да уђемо у њен траг.

Драгиња је рођена у Српској Црњи 14. марта 1854. године у дому Милана и Милке Гавриловић, као најстарије од осморо деце. Била је то угледна трговачка породица, која је држала до образовања и до васпитања. Отац је једно време радио као школски управитељ, био је претплаћен на значајне часописе и књиге и водио је рачуна о школовању својих наследника. Драга је, као и њене сестре и браћа, говорила не само српски и мађарски, већ и немачки језик, код куће стекла солидно музичко и књижевно образовање. Била је одлична ученица у основној школи, коју је 1865. године завршила у Новом Саду. Међутим, после тога се вратила у родно место и посветила кућним, женским пословима, јер су тако обичаји налагали. Али, нису тада стала њена интелектуална стремљења и жеђ за знањем. То је време промена, па она пажљиво прати сва дешавања у друштву, радује се активностима војвођанске Уједињене омладине српске, која одлучно покреће тему о школовању девојака и девојчица. Захваљујући овом покрету донета је 1871. Уредба о Вишим девојачким школама и припаднице лепшег пола су добиле дозволу да се као редовне ученице школују у Учитељској школи у Сомбору. Тада се оснивају и образовне установе за женску омладину у Панчеву и Новом Саду. Драга то зна, али зна и њен отац, којем посао све лошије иде и жели да, како зна и уме, пошаље најстарију ћерку да у Сомбору изучи за учитељицу. И успео је у томе. Драга је положила пријемни и тако је ушла у редове једне од првих генерација девојака које су стекле право да се редовно школују. Отежавајућа оклоност је било њено крхко здравље, али је упркос томе 1878. године добила диплому, вратила се у Српску Црњу и почела да ради као учитељица.

Те године је Драга почела и да објављује песме, приповетке, хумористичке приче и преводи текстове са немачког језика. Прва њена песма, о смрти Ђуре Јакшића, изашла је у "Јавору". На страницама овог часописа је објавила и прве приповетке, које су изашле као фељтон у 11 наставака, а теме су биле из учитељског живота. Критиковала је лажне интелектуалце и колегинице које су у ту професију ушле из моде, замерала је систему у којем су мушкарци били заштићени, а жене увек на удару.

Као редовна чланица кикиндског часописа "Садашњост", објављивала је значајне књижевне и полемичке текстове. Познате приповетке су се ту нашле попут "Мисли у позоришту", "Недеља пред избор кметова на селу" и "Слике из живота"... Имала је и лепу сарадњу са часописима "Орао", "Невен" и "Стармали", а писала је и у тек основаном листу "Нови Требевић". У својим радовима се увек борила за права жена, главне јунакиње су јој биле учитељице, књижевнице, глумице, паметне девојчице и бунтовне даме. Често је писала под псеудонимом или се потписавала као "једна учитељица", "једна народна учитељица" или "твоја искрена другарица".

Због "Девојачког романа", објављеног 1889. године, Драга се сматра првим женским српским романописцем. Ово феминистичко штиво је излазило у наставцима у часопису "Јавор", пошто су га претходно уредници "Садашњости" одбили уз образложење да је преобиман. У њему је одсечно критиковала патријархат и улогу жене у друштву. Залагала се за брак из љубави и оштро осуђивала очеве који своје ћерке "продају" мушкарцима, не питајући их да ли желе мужа којег су им изабрали. Никада се није удала и није имала децу.

Када је добила туберкулозу, све мање је имала снаге да пише, али је учитељском позиву, упркос повременим прекидима, била предана до краја, до пензије (1911. године). Умрла је шест година касније и сахрањена у родном месту, у породичној гробници.