Slobodan Šijan: Film Ko to tamo peva se snimao u veoma skromnim uslovima

U Čikagu će se od 7 – 9. decembra održati najveći kulturni događaj u životu Srba u Americi. Biće prikazano 7 igranih i dokumentarnih filmova iz najnovije srpske filmske produkcije.

U ime države Srbije Festival otvara istaknuti srpski glumac i specijalni savetnik ministra Tihomir Arsić. Posebnu pažnju publike privukao je film „Južni vetar“, koji će se zbog ogromnog interesovanja prikazati čak tri puta. U čast Festivala otvara se i Izložba posvećena 100. godišnjici Velikog rata i srpsko američkog prijateljstva.

Slavni srpski reditelj Slobodan Šijan , čiji je film „Ko to tamo peva“ proglašen za najbolji srpski film svih vremena, iako je u Americi živeo desetak godina, prvi put dolazi u Čikago na Festival srpskog filma i raduje se susretu sa našim ljudima.

* Gospodine Šijan, Vi ste ne samo reditelj, nego i akademski slikar, a rekli bismo i umetnik u duši. Koja Vam je od svih umetnosti ipak najbliža?

Mislim da je film centar oko kojeg se uglavnom okreću sve moje umetničke aktivnosti. Tako je naziv moje retrospektiva u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, 2009. bio „Slobodan Šijan - Oko filma“. Znači to su bili radovi u raznim medijima, od uljanih slika, preko akvarela i crteža, do radova u mediju fotografije ili videa, pa sve do kseroksa, digitalnog printa i eksperimentalnog filma. Ali svi izloženi radovi su imali neku posrednu ili neposrednu vezu sa medijem filma ili filmske trake.

* U široko sprovedenoj anketi Akademije za filmsku umetnost i nauku, a povodom stogodišnjice filma u Jugoslaviji 1996, Vaš film "Ko to tamo peva" (1980) proglašen je za naš najbolji film. Da li ste ponosni na tu ocenu?

Znate šta, ne postoji najbolji film! Osim u sličnim anketama. Ima mnogo filmova da biste izabrali samo jedan. Ali ono čime se ponosim je da se nekoliko mojih filmova još uvek gleda sa zadovoljstvom.

Sa snimanja filma – Reditelj S. Šijan daje instrukcije glumcima: Foto: Rodoljub Jovanović

* Verujem da su Vam još u sećanju mnoge dogodovštine sa snimanja tog filma. Čega se ipak najradije sećate sa snimanja tog filma?

- Da smo uspeli da ga završimo! Jer snimalo se u veoma skromnim uslovima. Budžet je bio oko 120 hiljada dolara, a snimanje smo završili za dvadesetak dana. Sećam se da nam je nestalo filmske trake tokom snimanja jednog gega, koji tako nije ušao u film i to je bio kraj snimanja.

* Da li je to Vaš najbolji film?

-To je kao da me pitate koje mi je najdraže dete.

* Film smo svi više puta gledali. Mnogi znaju replike iz filma? Koja je Vama najomiljenija?

-Ja ne procenjujem filmove po replikama.

Pročitajte još - Slobodan Šijan: Humor je moja borba

* Sa tim filmom ste proputovali svet i video ga je veliki broj ljudi širom sveta. Da li ste ponosni na to?

- Svakako sam zadovoljan zbog toga.

* Taj stari film je sada restauriran. Šta znači to novo ruho filma za gledaoce?

-Svet se digitalizuje. Filmske kopije izrađene na filmskoj traci se habaju i gube boju od upotrebe i protoka vremena. Tako da bez digitalne restauracije film više ne bi ni mogao da se gleda osim u oštećenom stanju. Takođe, sve je manje projektora za filmsku traku, sve se danas prikazuje sa digitalnih projektora, tako da je neophodno da se filmovi kvalitetno digitalizuju, znači za veliki ekran a ne u skromnoj rezoluciji koja je dovoljna za televiziski ekran.

* Čini se da malo snimate, da li to znači da sada više slikate?

-Ja odavno ne slikam, ali se bavim vizuelnom umetnošću na razne druge načine. Poslednje izložbe su mi bile neka vrsta digitalnih kolaža.

* Sećamo se snimili ste i jedan film u srpsko američkoj koprodukciji – “Tajna manastirske rakije”. Da se prisetimo, kako se to dogodilo?

-To je bila moja saradnja sa našim producentom iz Los Anđelesa, šarmantnim Dan Tanom. Bilo je to zanimljivo iskustvo.

* U Ameriku ste često dolazili, a jedno vreme ste i živeli i radili u Americi. Koliko dugo?

- Pa, kad se sve sabere, jedno desetak godina.

* Kakve su danas Vaše veze sa Amerikom?

-Osim što imam američko državljanstvo, starija ćerka mi živi u San Francisku.

* Da li se radujete susretu sa publikom u Čikagu? Da li biste odgovarali i na njihova pitanja?

-Naravno! Kažu da je to najveći srpski gradu u Americi. Ne znam koliko je to tačno... Ali i pored mnogih godina života u Americi, nekako me put nije doveo do Čikaga. Tako da je ovo sjajna prilika da posetim Čikago Art Institjut i da vidim čuvenu arhitekturu Čikaga.

Hvala i dobrodošli u Čikago!

(J. Stanojev, “Srpska stvarnost”)