ZAPISI IZ PARIZA: Linija B

VETAR od huka trikolorne kompozicije premeće osušenu boju na travnatim obodima pruge ispod pasarele u južnom predgrađu Banje. Gola grana, kameni zid, žuti žbun forzicije. Prh goluba, klopot voza, pa opet tišina.

Ovom trasom prigradske železnice na liniji B, koja preseca Pariz od severa ka jugu, spajajući dva gradska aerodroma, ucrtana je specifična tangenta srpskog slikarstva. Kao da točak umetnosti, onih otisnutih na put, mora u stalnom krugu da dodiruje ove šine.

Nesvakidašnja osa upravlja se na jug. Srpski slikarski meridijan tračnicama kreće od centralne tačke na najvećem gradskom železničkom čvorištu Šatle. Tu, na obodima Sene, put vodi od Slikarskog grada, koji je mnogima bio prva usputna stanica, i Kulturnog centra, kao umetničke vitrine ekspresionističkog pravca.

PROČITAJTE JOŠ - ZAPISI IZ PARIZA: Grad u slikama

Svi su, po pravilu, silazili već na sledećoj stanici, na Sen Mišelu, crpeći večnu inspiraciju iz zidina Notr Dama. Posle bi se spuštali jedno stajalište niže, da prašnjavim cipelama kroz staze Luksemburškog parka hvataju rane jesenje krokije.

PRVI na ovom potezu silazili su Ljuba, Ljubinka i Bata. Na stanici Kraljevska vrata, levo je odlazio slikar nadrealističkih scena i uznemirujućih stvorenja, zaljubljenik u celuloidne kadrove koji je između svojih ramova režirao isterivanje đavola i demona sa fantastičnih poprišta.

Desno su, sa iste stanice, u svoj stan i atelje išli šarmantni životoljubac, liričar i levičar, elgrekovski sledbenik u mokasinama i njegova draga saputnica, smirujuća polovina, asketskih formi ikonopisa.

PROČITAJTE JOŠ - ZAPISI IZ PARIZA: Slava

Stari Batini i Ljubinkini kompanjoni Petar i Kosa bi isti voz napuštali nekoliko stanica dalje, u prvoj perifernoj tački radničkog Žantijia, gde su u hladu kiselog drveta nalazili mir Provanse na obodima uskomešanog filmskog grada.

Odmah za njima, na stajalištu Laplas, profesorski razbarušen, džepova ispunjenih novim arhitekturalnim predelima, ka svom ateljeu udaljenom jedva nekoliko stotina koraka usmeravao bi se Vladimir Veličković, brzog hoda, da vreme ne izgubi korak s njim.

IZA Laplasa je stajališe Arkej-Kašan. Tu - kad pogledom ispod gustih veđa sve češće ne luta po ćerpičima oko Kalenića - po voznom redu izlazi Cile da, zasukanih brkova, kroz vizir beskrajnog prozora dupleksa na vrhu solitera, četkom izliva nepregledna popartovska nebeska plavetnila.

Pruga, zatim, nastavlja dalje, šinama ka jugu.

Ima nečeg na ovom železničkom pravcu.

Nešto, kao zlatni smer na gvozdenom putu srpskog slikarstva.

Prigradski voz B, magični vektor naše umetnosti.

Sticajem okolnosti pratim ovu liniju.

Usput, stanice.

Osvrćem se.

U vozu, nema putnika.