ZAPISI IZ PARIZA: Slava

MOJ otac iz najranije mladosti kroz duboku maglu pamti nekog pijanog predratnog popa koji ga je toplo i očinski držao u naručju, a kuću tako okadio da su posle morali širom da otvaraju sve prozore i dugo je luftiraju, dok je hladan jesenji vazduh svu toplotu hitro potiskivao napolje; zatim mu u sećanje navire slika majke kako sa njim i starijim bratom u naručju, s venčanim prstenom i ikonom Svetog Luke kao jedinim bogatstvom koje je uspela da ponese sa sobom, beži nekuda kroz južnu Srbiju; u kadar, onda, na preskoke, ulazi još i bombardovanje Niša, što mu je, tamo dole, u podnožju, u svetlucavoj noći, onako majušnom, delovalo pomalo svečarski, kao bezazleni vatromet.

KADA je na mene došao red da pamtim, vraćao bih se među vlažne zidove kuhinje ispunjene parom od pućkanja ekspres - lonca koji bi majka, zatim, sklanjajući ga sa šporeta, pre nego što krene na jutarnji autobus, umotala u staro ćebe da se polako hladi, a onda, kad se vrati, koljivo, noć ranije brižljivo istrebljeno od kukolja i kamenčića, iz koga se sada naveliko širio egzotični miris muskatnih oraščića, presvlačila finom, suvom glazurom od šećera u prahu. Sestra i ja bismo ga jeli sa šlagom.

SLEDEĆEG dana u rano popodne čitav sat bismo se klackali šinobusom kroz maglu koja se iz onog očevog sećanja preselila nad rasečenu crnicu bačkih ravnica. Već od kuće Radinovića, mi, deca, s nestrpljenjem ubrzavamo korak, dok Kovičine guske, odmetnute čak pred kapijom Pavkovih, šište, sikću i uznemirenim gakom najavljuju naš dolazak. U kući mog dede, čestitog, partizanskog kova, prećutno se slava nije glasno pominjala, ali se po komandi u tišini poštovala, okupljanjem porodice na svečanom ručku.

PROČITAJTE I:ZAPISI IZ PARIZA: Bicikl

ONDA su došle kasne osamdesete, pa sam doučio šta je još trebalo o prvom ikonopiscu, Svetom apostolu i jevanđelisti Luki, o žitu kao simbolu večnog života, vere i opšteg vaskrsenja i neprekinutoj tradiciji slavljenoj u vreme i nevreme, u ratu i izgnanstvu, u tamnici i bolnici, u žalosti i radosti, nemaštini i izobilju.

SADA je došao red na mog sina i kćer da pamte, pa će im jednoga dana u sećanje verovatno navirati ispošćeni prebranac u sredu, apstraktni slikari prijatnih lica, miris kiše koji je na leđima sakoa sa sobom u stan uneo Lejin tata, zveket zlatožutih čokanjčića, vrh crvene ruže polomljen u prepunom vozu podzemne železnice, jak miris zapaljenog voska i sličica na sveći, ali, u kompromisu čudnih životnih okolnosti, i neprestana zvonjava razdraganih đavolčića iz komšiluka, tranširani obrazi, mutno oko kasirke, nož u lobanji u rafu samoposluge, iskežena čeljust izdubljene bundeve, zamišljena jeza histeričnog smeha i turobni prikazi sibila, leptirica, rospija, oštrokonđi, karakondžula, rogulja, karapandži, gnusoba, harpija, zloduha, vešći, skrndelja, gvozdenzuba, nadžak-baba, nagrda, kalaštura, gadura, nakarada, nakaza, rugoba, čudovišta, spodoba, grdoba, gabora, krastača, aveti i drugih aždelija.

IGROKAZOM sudbine, Dan veštica, ovde, u Parizu, gde se Sveti Luka, zajedno sa nama, na ikoni, jednoga dana doselio, pada baš na njegov dan. Pa su večnosti žitnog zrna i sjaju svetačkog oreola zapretili vešta rastegljivost gumenih bombona u korinđanju i sablazan nagrđenih utvara s krinkama iz keltske paganske svetkovine koje bdiju nad mirujućim semenkama, usnulim životinjama i dušama mrtvih.

Iskušenja prolaze, slava opstaje.