POGLED ISKOSA: Tri teme - jedan umetnik

Galerija “Lucida”, Beograd, do 19. marta

SLIKAR, crtač i grafičar Milan Todić (Šabac, 1965) jedan je od poslednjih predstavnika veoma uspešnog modela jugoslovenske kulture. To u praksi znači povezanost jugoslovenskih centara, pa je Todić, školovan u Novom Sadu, kao uspešan student diplomirao na zagrebačkoj Likovnoj akademiji a karijeru tokom više decenija nastavio u Sloveniji, da bi se veoma uspešno izlagački vratio Beogradu. Model jugoslovenske kulture bio je otvoren prema svetu, pa je i Todićeva umetnost lišena lokalnih primesa i provincijalizma.

Umetnička veroispovest ovog stvaraoca je realizam, moćna matica koja nosi umetnost od praistorije do digitalne ere i postistorije. Reč je o stilskoj formaciji za koju se može reći da je preovlađujuća i u poslednja tri veka, od predmodernizma osamnaestog do postmodernizma dvadeset prvog veka. Sve više mladih umetnika se ne bavi postkonceptualizmom i novim medijima već realizmom. To treba imati u vidu i kada je reč o ovom slikaru. Za razliku od drugih, njegovo likovno umeće ne pripada školama niti uobičajenim pojavama unutar realističke umetnosti.

Pogledajte još - POGLED ISKOSA: Eros i Tanatos Dragana Dimića

On nije kopista ni učenik velikih majstora devetnaestog veka, niti je hiperrealista ili predstavnik originalne srpske varijante zavičajnog realizma, začetog u Šapcu. Ne uvećava niti umanjuje prizor, svet mu je samo polazište za lično prevrednovanje stvarnosti, a ne doslovni predložak. Njegov je potez snažan, stil izražajan, lišen pedanterije i upeglanosti. Todić slika ekspresivno u okviru realizma, kao Lovis Korint i magični realisti pokreta Nova stvarnost između dva svetska rata. Oduvek su severnjaci imali šta da doprinesu toj vrsti umetnosti, od flamanskih “primitivaca”, Albrehta Direra, do velikih aktuelnih realista kakav je Od Nerdrum. Todiću je bliža ta severna škola od srpskih zavičajaca, ne zbog hladnoće ili preciznosti, već naprotiv, radi ekspresije i snage izraza. Tamo gde se drugi gube u složenim i mučnim istraživanjima, pipavim pokušajima rekonstrukcije stila starih majstora, što je najčešće likovno promašeno, Todić tek počinje. Smelo i hrabro ulazi u forme savremenog realizma, ne prezajući ponekad ni od grotesknog i estetike ružnog.

Slikajući sa vidljivim tragom poteza, poštujući prirodu kista, na slikama jakog kjaroskura, vratio se svojim starim temama, kojima se drugi posvećuju najčešće pojedinačno. Reč je o izvornom, samosvojnom slikaru, koji robusno stvara, ne obazirući se i ne ugledajući se na druge. Pejzaž, portret i akt kojima se dugo bavi, po poznavaocima najteži su za rad, to su večne teme, od postanka umetnosti, stalni likovni izazovi. Todić ih slika energično, sočno i sigurno, u sili borbe svetla i tame, ali sa nervom kultivisanog slikara, onako kako bi stari majstori verovatno danas radili.