Љубица Филиповић Лазаревић, уметница: И слепа је дивно сликала

Када је 1969. године у Београду последњи пут изложила своје слике, нико није могао да наслути да је ауторка изложбе жена која је изгубила вид. Био је то, записао је Жика Марковић, подвиг човека заљубљеног у сликарство. Љубица Филиповић Лазаревић је показала колико су неограничене могућности истинског заљубљеника у боје.

"Слепа и обневидела, имала је око паса праве ловачке фишеклије на којима се тачно знало где је која боја. Бела је, на пример, увек на истом месту стајала и она ју је ту увек враћала. Није могло да се деси да поред зелене узме плаву, јер је увек, тачно, према пипању јагодица знала где је која боја", навео је Марковић у књизи "Знамените жене Србије".

Сликарка коју су у Крагујевцу, у којем је провела највећи део живота, називали једноставно и топло "наша тетка Љуба". Рођена је 1885. године у Ријеци, али брзо је постала Крагујевчанка која обећава. Добро се сналазила у школској клупи, највише са кичицом и платном, па је њена бака схватила да одгаја посебну девојчицу. Чврсто је решила да гимназија не буде њена последња станица школовања, него да, како је рекла, Љубица постане бакин молер. Захваљујући њеној подршци постала је ученица Бете и Ристе Вукановића, чија је реч у свету сликарства била закон. А, они су проценили да Љуба има велики потенцијал. После две године, колико је провела у њиховом атељеу, помогли су јој да оде даље, у Минхен, код чувеног Алберта Ажбеја и његових сарадника. Било је то ново поглавље живота за младу Љубицу, која је знала да таленат није привилегија ако се не негује. После Албертове смрти вратила се у Србију. Сада је већ имала значајно искуство, али и самопоуздање, па је као чланица "Ладе" почела да излаже радове и креће се у угледним сликарским круговима.

Жеља јој је била да се отисне још даље, а у Берлину је видела шансу за себе и своје снове. Таман што је осетила берлинске салоне, почео је Први светски рат и морала је да се, преко Белорусије и Одесе, врати у Србију. Када је стигла у Крагујевац, без размишљања се пријавила за болничарку у 19. пешадијском пуку.

"Постала је сестра војника овог пука, и заједно с њима крчила све тешке путеве, којим су прошли Шумадинци у Првом светском рату. Била је зрела тридесетогодишњакиња, препуна жеље да помогне и спасе све што се спасти могло. Било је то време не само рањавања и отимања од смрти рањеника, већ и неравноправне борбе са тифусима и колером ", записао је Марковић.

Знала је да јој је ту место. Нигде другде. Када је рат завршен, у миру се пробудила њена жеља да осети како куца европско срце уметности. Отпутовала је у Италију да удахне све оне лепоте о којима је током школовања слушала. Сада је била довољно стручна, а опет спокојна и задовољна, да би своје знање могла да пренесе на младост. Постала је наставница сликања и цртања у београдској Првој женској гимназији. Од тог тренутка Љубица је активна и у организовању Удружења ликовних уметника Србије и подизању Уметничког павиљона "Цвијета Зузорић", слика, излаже, осваја врхове уметности којој је припадала. Било је то благородно поглавље живота за ову сликарку, све док у априлском бомбардовању Београда 1941. године није спаљен њен атеље, а сва њена платна отишла у неповрат. Тешко је то поднела. Љубица се тада вратила Крагујевцу, а да би опет пронашла смисао живота, окружила се младим људима које је подучавала у својој школици. После рата је са тим истим ученицима излагала за рањенике и организовала течаје сликања за њих, покушавајући да им врати веру. У првом рату је војницима ране видала завојем, а у другом разговорима. То је слика по којој су је упамтили њени ученици, а међу тим талентима које је уводила у свет сликарства, била је и Оља Ивањицки.

Риста и Бета Вукановић

Никада се није жалила својим суграђанима, а често јој није било лако. Понекад је једва долазила до материјала, али није желела да зарађује на сликама, говорећи да су оне израз душе, а то се не може продавати. Чак и онда када је изгубила вид, није могла да замисли да се опрости од кичице. Последње године живота је провела у крагујевачком Геронтолошком центру, који ју је и сахранио, и у чијој монографији о штићеницима Љубичино име заузима почасно место. Умрла је 17. маја 1975. године. У завршници своје приче о Љубици Филиповић Лазаревић, Марковић је записао:

"Била је стварни дародавац свега што је стварала. Видела и обневидела. Упијала је у себе дохватни свет, али свету даривала и обрисе које до тада није познавао. Ова крхка, обневидела старица, окоштала сваким дамаром, и када више нија сликала, чинила је све око себе, сопственом разиграном маштом."