Иван Вучковић: Камен на камен, другачије није ни могло

ОСЛИКАТИ портрет Ивана Вучковића представља изазов, посебно када то треба урадити речима, емоцијом, анализом, отварањем човека који је, посебно медијски, далеко од екстровертног, који чува свој живот и вредности кроз ореол вере и веровања у оно за шта је предодређен.

Заустављен у најзначајнијем кораку свог живота, овај глумац је, ипак, успео да своју борбу настави, витешки, људски, ненаметљиво, достојанствено.

Зато његова прича завређује пажњу, јер је много више од пуког интервјуа, довољно искрена да открије најважније одлике његовог карактера и слојевитост талента, довољно дубока да се може потписати и као исповест младог човека, који је године пораза претворио у гласне одјеке, не прелазећи личну црвену линију, стварајући темељ свог уметничког израза, на аутентичан начин, никада не стављајући себе испред своје глуме.

Тако је и дипломирао. На академији живота, понекад, много важнијој, од Академије.

* Ваш професионални пут је прилично специфичан. Упознали смо вас у серији „Село гори, а баба се чешља“, којој је претходило много тешких година. Шта их је учинило таквим?

Моје бављење глумом заиста има несвакидашњи пут. До моје шеснаесте године, све је ишло невероватном брзином и указивало на то да је глума логичан циљ. Две године сам проглашаван за најбољег младог глумца у земљи, на фестивалу драмских остварења дечје сцене Србије. На највећој смотри рецитатора, “Песниче народа мог”, бивам проглашаван за најбољег у том тренутку, након чега, један од највећих професора на београдском ФДУ, Брана Ђорђевић, долази у Велику Плану, да тог клинца води на Академију. Међутим, живот некада има своје путеве, који се вама не свиђају, али којима морате да корачате. Ствар је породичне природе, о којој не бих желео да причам, а сада то више и нема никаквог значаја. Не одлазим на Академију, сплетом животних околности, али та енергија, машта, концентрација, креативност, остају у мени, без могућности да их се икада ослободим. После много година рада, дешава се серија. Велика прилика која ми је омогућила да тачно и прецизно сагледам да ли су моја велика жал за глумом, моја храброст, огроман рад, како на себи, тако и на мом опстајању у том свету, имали смисла. Било које речи да напишем о Радошу Бајићу, који је имао храбрости, а можда и добро око, су недовољне да изразе моју велику захвалност том човеку.

* Како сте, упркос срушеном сну о Академији, испољавали своју љубав и тежњу ка глуми и колико је тешка унутрашња борба уметника који нема прилику да изрази свој таленат?

Када немате нормалан развојни глумачки пут, када вам се деси велики животни лом, када се годинама борите да вас туга и жалост због пропуштене шансе не победе, сигурно је да је и опстанак у свету глуме другачији, тежи, неизвеснији, него у нормалним околностима. Ја сам свој пут градио корак по корак. Из сваког, или скоро сваког посла, рађао се нови. Камен на камен, другачије није ни могло. Сваки наступ или снимање имали су призвук непоновљивости, давања целог себе, без икаквог чувања, ограда или пуког одрађивања посла. И данас сам такав, не знам да се чувам, све што имам у себи дајем, јер сам од великих глумаца научио да нема малог и великог посла, ни мале и велике улоге. Има само улоге којој се верује или не. Никада нисам стао, чак и кад су ме неки глумци понижавали и омаловажавали. Ишао сам даље, јер су ме велика глумачка имена подржавала. Мали људи су увек мали, макар имали велико име.

* Били сте и на прагу одустајања од глуме. Из којих разлога?

Кажу да се сви нормални глумци, бавећи се овим послом, преиспитују. Моје преиспитивање, које је последица како мог увек темељног рада на свакој улози, тако и мог битисања у том свету, је огромно. Никада нисам поштовао људе који су се бавили послом који им не припада и не приличи, где нису упечатљиви и сигурни у то што раде. Такву врсту односа сам имао и према себи. Да ли мени ово припада, јер нисам завршио Академију? После неколико великих серија и филмова и даље се преиспитујем, што, можда, и није лоше.

* Живите далеко од престонице и свих дешавања. Да ли је то ваш избор и зашто сте, упркос, успешним телевизијским улогама, још увек, условно речено, у сенци?

Живимо у ери општег урликања. Многи причају, мислећи да је њихова реч нешто што је свет чекао да се изусти. У таквој ситуацији, реч је изгубила смисао. Када је реч пала, естрада је преузела одговорност за културолошко стање нације. Она је свуда, све више и у глумачком свету. Када се све сублимира, поставља се озбиљно питање шта се добија од великих рефлектора главног града. И даље хоћу да верујем да су улоге, оно што одиграте, ваша лична експресија, емоционални доживљај, трансформација, једини адути за препоруку. Врло је могуће да нисам у праву. Ја свесно живим где живим и често читам како неки глумци имају жељу да се повуку на неку планину или у мање место. Мени је “Бели Град” врло близу. Оно што немам, а што нуди престоница, без тога некако и могу да преживим, али оно што главни град не нуди, без тога вероватно не бих могао лако да живим. Када је о мојој ангажованости реч, на нека питања не умем да одговорим. На моју жалост, од мене врло мало зависи. Оно што знам је да сам се, увек, трудио да сваки редитељ, који убележи моје име у ангажоване глумце, буде задовољан. О комплиментима великих глумаца, обичног човека на улици, радника, академика, на неке моје улоге, не желим да причам из крајње културе. Оно што је, такође, занимљиво је да се на помен мог имена многи замисле, али на помен улога ситуација постаје много другачија.

* Веома сте привржени вери. Наводите у својој биографији: „У животу је све могуће, али је молитва најважнија.“ Колико вас, и на који начин, то, суштински, одређује?

Када кажем “молитва” говорим о вековима пре векова, о нашем дубоком ДНК, о свему ономе што у садашње време многи хоће да забораве, да се дистанцирају, јер то не доноси тренутну добит. Кад кажем “молитва” мислим на наш лични однос према ономе који је рекао: “Не бојте се, јер ја победих свет.” Тај однос се остварује и преко литургије, причешћа. Све је пролазно у животу, умиру и цареви и просјаци, не носећи са собом ништа од материјалног, већ само љубав коју су ширили за живота и своја дела или недела. Не говорим често о вери. Она је избор. Она не присиљава.
Човеку је дата слободна воља. Моје упориште у свему томе је онолико колико је било и код наших предака, који су имали све оно што ми сваког дана губимо. Хаброст, достојанство, блискост, оданост, љубав, веру, наду. Све је у животу у вези, све има своје логичне почетке и завршетке.
Стуб једног друштва је образовање, култура и породица, то нас води у економски напредак, а свега тога нема без морала, који долази од духовности. Живот је велики изазов и искушење. Целог живота се боримо са сопственим изазовима, слабостима, амбицијама и пороцима. Све ово причам са позиције грешника.

* Који изазови и искушења су вас највише обележили као човека и као уметника?

Мој живот није имао праву линију, из чега произилази да се много лепих и ружних ствари дешавало. О приватним стварима не бих, јер онда престају то да буду. Као човека, обележе вас искључиво добра дела, о којима, опет, не бих причао, јер, по мом мишљењу, то раде саморекламери. Имао сам част да будем поред Драгана Николића више пута у животу. Он је, поред осталих квалитета, био човек који је помагао, а да никоме о томе није говорио, многи су могли од њега много да науче. Што се уметности тиче, на моју радост, дешавале су се многе прелепе ситуације. Играо сам Карађорђа у Орашцу, поводом Дана државности. У једном тренутку ми прилази старина, са уредним брковима, белом, уштирканом кошуљом и прелепим јелеком и каже: ,,Господару, могу ли да ти пољубим руку?” Ја му одговорим: ,,Не! Ја ћу теби, старино.” Пољубим му руку, он плаче. Прилази млађи човек, његов унук, говори ми да је деда био у оба рата, да је био члан, некада великог, “Соколског друштва” и да је плакао када ме је видео у улози Карађорђа.

* Улога свештеника Ђорђа, коју вам је поверио Радош Бајић, чини се, у великој мери осликава и вас. Носите једну врсту изразите благости и смирености, док, с друге стране, појава на мотору, који и приватно возите, упућује на другачију страну личности. Како описујете тај контраст?

Како ће изгледати Ђорђе и визуелно и у типизацији, одредио је Радош. Моја велика срећа је била у томе, што нисам дозволио себи да не будем у концентрацији, пажљиво слушајући Радоша и све његове индикације. Другачије није могло, нити смело да буде. Из ове перспективе, могу рећи да је “Село гори” остварење глумачког сна. Доведу вас на сет, за столом седе Гага, Манда, Љиља, Олга, Радош, Лаза, Мирко и ја, који треба да играм са таквим именима. Срећа се огледала и у томе што сам за једну овакву улогу успео да нађем духовну вертикалу у себи. Мислим да је Радош, преко Ђорђа, хтео да пошаље поруку о хиљадугодишњој традицији православне цивилизације, о могућем споју између материјалног и духовног, што, у данашње време, можда, и јесте питање свих питања. Што се мотора и те друге стране личности тиче, мислим да сваки човек у себи носи онај доминантни карактер и једну врсту карактера коме тежи, који би волео да поседује, па га, на неки начин, ствара. Некада погрешно, некада нађе прави пут. У серији, мотор и смиреност Ђорђева не искључују једно друго.

* Делујете као веома озбиљан, ауторитативан али и прилично затворен човек. Шта се крије иза такве спољашњости?

Трудим се да никада не радим људима оно што не бих волео да се мени деси. Никада нисам никога први напао, али не дам на себе. Ауторитет се гради на различите начине, никакво оптерећење немам по том питању. Некако сам имао осећај да људи желе да чују шта имам да кажем. Али ја не причам често, управо због онога што сам објашњавао на почетку разговора. Ако би овај интервју, од почетка до краја, требало да има искрену конотацију, морам да признам да немам то срце и душу да успем по сваку цену. У мени нема тих способности које захтевају висинске припреме, у неком базену пуном течности која помаже да лакше клизите кроз живот. Не могу да газим људе, немам такав желудац и не познајем тај начин борбе. Моја борба је увек витешка, па како ми Бог драги да. Ја ћу учинити све што је до мене да напредујем, да људи који ме ангажују буду задовољни, али код мене постоји црвена линија преко које се не иде. Увек сам поштовао и волео искрене, храбре, свесне и мудре људе. То је мој став.

* Постоји ли и у емотивном смислу та црвена линија? До које границе сте отворени у том погледу, или већину тога ослобађате, само, кроз молитву?

Живимо у тешка, смутна времена. Верујем да је било и горих. Али, овај тренутак у коме живимо, крије једну велику обману. Никада се нису тако лако освајали народи и територије. Увек је било похлепе, борбе за власт, новац и моћ, али то је била привилегија појединаца, део масе се само гурао у ратове. Данас сви хоће да буду лепи, познати, мршави, у скупим оделима, хаљинама, колима. Зато, данас, човек, хтео не хтео, мора да има дозу контроле речи и осећања. Када сам био млађи, степен мирноће је био знатно мањи него данас. Ужасно сам реаговао на неправду, силеџије и бахате људе. Нисам променио свој однос према томе, с разликом што сада сагледавам ствари са више позиција. Наравно, благородност молитве је увек присутна. Молитва враћа човека у равнотежу.

* Изгледа да, упркос тешким искуствима, о којима смо причали, нисте изгубили оптимизам. Шта га увек изнова чини снажним и оправданим?

За мене је оптимизам љубав, вера и нада. За мене је оптимизам породица и мој тринаестогодишњи син Ђорђе. Када гледам како одраста, пакујући, полако, у себе, живот и све оно што он носи. Дневно ми постави на десетине разних питања, желећи да што пре самостално корача кроз живот. Млади су оптимизам, морамо да верујемо у њих. Наше је да их соколимо, обучавамо за све тајне живота које су нама биле доступне и борбу са временом у коме ће живети.

* Које “индикације” је најважније пружити као родитељ?

У времену у коме живимо, на удару су највише жене и деца. Нови постулати живота, правила, слобода без ограничења, технологија за коју нико не зна где је граница, мреже, пад образовања, школства, медији који све више подсећају на циркус, куће страве и ужаса, лоша економска ситуација, све ври у целом свету. Оно што је до нас је да деци указујемо на све што може да “ради” против њих у животу, на све препреке које ново време поставља. Али, оно што је основна ствар за живот сваког детета је љубав. Љубав је лек за многе ране, ако је не буду имали у детињству, тешко ће је дати кад постану зрела бића.

* Како најреалније, у овом тренутку, сагледавате своје успехе, неуспехе, искуства, позиције, вредности. Шта кажете себи када останете сами, а шта замерате?

То што нисам сам, без игде икога, отишао на Академију. Али, тада сам био исувише млад. Касније, када сам ушао у неке године, у земљи су почела да се дешавају чуда и то је остао сан. С друге стране, не могу да замерим никоме ништа. Успеси или неуспеси су врло релевантни појмови. Моја позиција, у професионалном смислу, је таква каква је. Касно је да кажем себи: “Могло је и другачије”. Десиле су се, и верујем, дешаваће се, велике и лепе ствари. Кроз мој глумачки живот су прошли велики глумци, четири велике серије, за сада два филма, у најави су три, седам играно - документарних филмова, на десетине наступа по земљи и свету. Једино што кажем себи када останем сам је: “Добро је. Жив си и здрав.”

* Да ли сте сан о срећи, ипак, остварили?

Наравно. Човек увек може да жали за нечим, да верује да је добио мање парче колача него што му припада. Када сам био млађи, било је у мени љутње, стреса, лоше енергије. С годинама, другачије гледам на живот. Задовољан јесам, у нади да ће се десити оно што ћу моћи да понесем на својим леђима.

* Како се на вас и ваш живот односе речи које, такође, стоје у вашој биографији: „Оно што радимо у животу, одјекује у вечности”?

Ваша дела, која гледају други људи, одлуке од којих зависе други људи, све што радите, а јавног је карактера, одјекује у вечности. Самим тим, какви будете тада, бићете довека. На филму, телевизији, у политици, пишући књиге и сценарије или изводећи научне експерименте. Све одјекује у вечности и од вас зависи одјек.