Милунке смо се касно сетили

У КАФАНИ код Дулета, у густом диму, за столом прекривеним карираним столњаком, седи крупан човек у оделу, са брадом од неколико дана. Поред њега стоји жена са марамом на глави, у вуненом прслуку и штофаној сукњи. На ногама су јој изношене ципеле на штиклу. Делује забринуто.

- Ко је ова простачина? - пита човек.

- Високи официр Удбе - одговара жена.

- Високи официр? Пре би се рекло да је уличар - вели он, а она му шапуће: - Стални је гост кафане, сви га се боје. Првоборац.

- Првоборац - озлојеђено ће човек, на шта му жена молећиво говори: - Немојте, изгубићу посао.

- Ако је неко борац, то сте ви Милунка! Шта значи првоборац? Или је борац или није - наставља господин, образлажући своје мишљење у још неколико реченица, док Милунка покушава да га стиша, ословљавајући га са „капетане”.

Безуспешно. Убрзо чујемо псовке из даљине. Очито, упућује му их „простачина”. Капетан га пита како га није стид да тако прича пред женом која је двоструки витез Легије части и носилац Карађорђеве звезде с мачевима, пред којом је и Шарл де Гол стајао мирно. Овај му узвраћа псујући француског војног заповедника. Капетан га назива вуцибатином, што удбаша нагони да уђе у кадар.

Млад, зализан, у кожном мантилу, кабадахијског хода и држања. Тражи исправе капетану, за ког успут дознаје да се зове Благоје. Расправљају се, што доводи до тога да младић примени закон јачега и упери пиштољ у Благојево чело. Напето је. Међутим, Благоје не губи достојанство ни у том моменту, откривајући младићу да је бивши официр. Овај наставља да се издире на њега, заливајући сваку реплику ракијом. Милунка је преплашена и беспомоћна. Ускоро, кад се испостави да је Благоје командовао младићевом оцу током Првог светског рата и дао му Орден за храброст, унервози се и остави га на миру. Он је Танаско, за ког је Милунка чула да је оца отерао на робију. И док Танаско излази, Милунка и Благоје згрануто стоје, а ми осећамо олакшање.

После неколико понављања и распиривања дима, кадар 36/3 је „купљен”, а редитељ Филип Чоловић задовољан. Баш као и глумци Љиљана Благојевић, Миодраг Крстовић и Никола Ракочевић. Сад знате у којим улогама. Последњи је снимајући дан ТВ филма „Оно мало части”, првог играног о нашој безразложно запостављеној хероини Милунки Савић. Жени која је имала највише одликовања у историји српског ратовања. Остварење снимљено за само 12 дана, изискивало је напоран темпо рада. Премијера би требало да буде на јесен.

Налазимо се у Гроцкој, где питамо Чоловића, који је потписан и као косценариста, откуд му идеја да направи филм о Милунки Савић.

- РТС је пре неколико година узела сценарио „Легија части” од Братислава Петковића, по ком је играна представа у „Гаражи”, а ја сам га адаптирао. Сматрам да Милунка заслужује филм. Сама чињеница да ју је Петковић сместио у 1955. говори о другачијој визури, која ме је инспирисала на нову причу. Зато је радња паралелна. У филму видимо где је завршила Савићева. Као чистачица у кафани на лошем гласу, и долазак Никите Хрушчова. Пратимо радњу која је извођена у представи, сусрет сабораца из Првог светског рата, а ја сам убацио причу из 21. века, направивши сагу о нашим борцима и показавши да се ништа није променило. Прошли век нам је протекао у ратовима, зато није случајност што моја драма почиње прологом да Србија никад није објавила имена својих жртава, нити их је пописала. Кроз такав однос видимо и однос према људима.

Миодраг Крстовић, коме је поверена улога капетана Благоја Петровића, играо је већ у позоришту ову драму, али у роли Танаска. Сматра да је Чоловић направио дивну причу о заборављеним јунацима.

- Филм је најмање што смо могли да урадимо за велику Милунку и људе који су живот дали за Србију. Ово је топла прича о двоје људи који се срећу после 40 година, у кафанском клозету и присећају се прошлости. Капетан Петровић је персонификација свих знаних и незнаних бораца из Првог светског рата - поручује Крстовић.

На крају, Љиљана Благојевић нам открива како је доживела Милунку.

- У мојим је годинама, још радно способна. Као удовица допуњавала је бедну пензију да би децу извела на прави пут. У младости сам играла Милунку у Народном позоришту, а сад сам заокружила њен живот. Постоје победници у рату, али и у миру. Она није била ниједно. Напротив, живот се с њом поиграо. И то што смо филм снимили за 12 дана је неуобичајено. Још један Милункин подвиг. У рангу мушкараца била је једна од најбољих у рату, а после се показало да се, нажалост, родољубље не исплати. Ишла је срцем, никад главом. А срце није мудро слушати, што храбри често и не раде. Мудри су они који покупе заслуге за оно за шта су се храбри борили. То је наш однос према нама самима. Да је Францускиња, Милунка би била филмска јунакиња, а ми смо је се тек сад сетили. Мало је филмова о Првом светском рату, о балканским да не говоримо. То је период који је потиснут и заборављен. Прављени су само партизански филмови, нека врста наших каубојаца.