Михаил Билалов: Шурда је пустошио бугарске улице

ЗА глумца Михаила Билалова (у четвртак ће прославити 51. рођендан), у Бугарској није чуо, ваљда, само онај ко нема телевизор. Ми смо га упознали и заволели у серији „Везе” (понедељком на Фокс лајфу), чија је друга сезона у току. Његов Тони, по професији брачни терапеут, „шврљао” је ван брака, онда је после саобраћајке завршио у коми после чега му је мозак „забаговао”, али сада је поново будан и спреман да стоички подноси животне ударце у какве спада и развод. Пре Тонија, међутим, Билалова је бугарска ТВ публика добро упамтила као мафијаша Џара у серији „На тајном задатку”.

Реч је о искусном уметнику, из глумачке породице, цењеном и због позоришних улога. Као такав, будућим колегама држи курсеве глуме, а умало да заигра и са Морганом Фрименом. У разговору за „ТВ новости” Билалов каже да до тога није дошло „због промена у сценарију”. Тренутно је у емотивној вези са Вањом Николовом која потписује духовите дијалоге „Веза”...

* У најезди турских серија и ријалити програма, како се догодило да „Везе” постану хит серија?

- Када филм или серија настају, нико не зна каква ће бити њихова судбина. „Везе” су се на тржишту појавиле као експеримент у веома тешком жанру - комичној драми. Њих није наручила ниједна телевизија што може да буде велика предност. Наши јунаци се налазе у истим ситуацијама као и гледаоци који се, гледајући нас, заправо смеју сами себи. Са друге стране, смех је најбоља терапија када пролазите кроз трауматичан период. Зато гледаоци воле „Везе”. Пре него што је серија продата, многи су тврдили да је намењена људима у великим градовима и да неће бити схваћена. Наводно, урбана публика је ограничена, па ће нас турске серије „прогутати”. Драго ми је што се то није десило.

* У ком правцу ће се развијати лик Тонија? Може ли да постане популарнији од Џара?

- Не могу да поредим та два лика. Долазе из различитих жанрова, различити су као личности, суочавају се са другачијим ситуацијама. Џаро је изразито негативан јунак, а Тони је изнијансиранији - као сваки нормалан муж, има плусеве и минусе. У другој сезони „Веза” претрпеће озбиљне промене и од страшљивог типа којем мањка самопоуздање претворити се у нешто сасвим друго.

* Да ли вас публика у Бугарској и даље ословљава са Џаро или је Тони прешао у вођство?

- Недавно је једна гледатељка на фан страници „Веза” написала да је видела Тонија у другој серији како игра мафијаша. То је било први пут од 2011. године да ме неко није препознао као Џара. А волим тај лик, радио сам на њему три године, само што у таквим ситуацијама постоји ризик по глумца да не може да изађе из сенке карактера са којим га публика поистовећује. Зато сам желео да мој наредни глумачки задатак буде потпуно другачији. Тако се појавио Тони - депресивни муж који покушава, типично за Балканца, да води двоструки живот а да не буде „проваљен”.

* Како се догодило да публика заволи изразитог негативца? Да ли су мафијаши, који су у регион донели иконографију Дивљег запада, незаобилазни део наших живота?

- Верујем да понекад улоге бирају глумце. Када сам позван на аудицију за Џара, нисам имао појма шта ће се десити. С друге стране, пре него што сам отишао у Париз, имао сам нека сазнања о том свету. Али, ти људи које сам познавао, више нису међу живима. Овде, на Балкану, имамо тенденцију да величамо злочинце, проглашавамо их свецима. Они су господари рата, али истовремено и добротвори и заштитници. То је типично за неразвијена подручја. Неко је шверцер, али самим тим што не даје деци хероин, сматра се да је добар човек. Тако је у земљама са двоструким стандардима, у којима је морал нешто веома субјективно. Свако ко украде из касе или утаји порез је херој, а држава, која нема снаге да обезбеди ред и мир је непријатељ. Када држава омане, људи су разочарани, друштво се криминализује, и у таквим околностима Џаро постаје ауторитет. Током бугарске транзиције такви ликови су званично позивани да учествују у власти. Покушавали су да преузму страна представништа, да легализују своје активности - штo ради и мој лик у „На тајном задатку”. Један бугарски социолог је рекао: Дошло је време да злочинце од поштених бизнисмена разликујемо само по томе што једне убијају чешће од других.

* Зашто сте својевремено напустили Бугарску, па и глуму? Јесте ли бежали од нечега или сте желели промену?

- Промену су диктирале околности. Никада нисам имао илузију да ћу се на страном језику бавити глумом, све и да течно говорим француски. Када си имигрант, нарочито у Паризу, нико ти не поставља црвени тепих испред театра Комеди франсез. Иако сам био примљен на Национални позоришни конзерваторијум, после годину дана и дипломирања, схватио сам да би требало да се окренем нечему профитабилнијем. У овом случају то је била пејзажна архитектура.

* Шта сте научили у Француској? Да ли је након повратка у домовину било тешко поново ући у посао за који сте се школовали?

- Као имигрант научиш се стрпљењу, вештини да живиш без ичега, да будеш креативан, правиш новац такорећи од ваздуха. Радио сам у кухињи руског ресторана, у рекламној агенцији, продавао сам слике... Комуницирао сам са различитим људима - од криминалаца до тешких буржуја. Када сам добио позив да у Бугарској играм у представи Едварда Олбија „Коза или ко је Силвија”, схватио сам да ме на сцени није било 15 година. Требало ми је времена да се навикнем, али то иде брзо када имате доброг редитеља.

* Са овим искуством, постоји ли нешто за чим жалите што нисте знали као 20-годишњак?

- Баш ништа, да се не бих разочарао. Лепота младости је управо у недостатку искуства. Зато су млади људи пуни ентузијазма и могу да померају планине, ма шта да им други кажу. Верујем да свако мора да направи своје „велико географско откриће” у професији, да сам забада заставе на новоосвојене територије, сам да страда, настави даље или да одустане.

* Које страсти и таленте још поседујете? Шта вас усрећује?

- Годинама сакупљам ретка издања књига, углавном на француском, затим старе мапе и гравуре. Усрећују ме моја деца, пријатељи, добра књига, филм, добро испричан виц...

* Колико познајете српску кинематографију?

- Био сам школарац када се у Бугарској приказивао „Врућ ветар”. Љубиша Самарџић као Шурда био је миљеник свих, улице су биле пусте у време приказивања серије. Касније се појавио Кустурица, гледао сам готово све његове филмове. Постоји неколико остварења која врло добро одсликавају Балкан и која много волим - међу њима су „Отац на службеном путу” и „Сећаш ли се Доли Бел”.