Пут „поплочан” српским костима

НАКОН серијала и филма „Срби у Великом рату” ауторке Слађане Зарић, пред публику Радио-телевизије Србије стиже још један документарац - „Срби на Крфу”.

Са ауторком филма, чија нас премијера очекује 18. априла на РТС, разговарали смо о томе како се родила идеја за снимање, путу који је прошла екипа, премијери која је планирана и на Крфу, али и о томе какав је осећај пребирати по архивама наших тадашњих савезника.

- Један део филма „Србија у Великом рату” снимали смо на Крфу. Била сам изненађена колективним сећањем Грка, јер је наша војска тамо боравила неколико месеци, а оставила неизбрисив траг.

Наравно, значај Крфа не може да се разуме ако се не исприча трагедија повлачења и страдања кроз Црну Гору и Албанију. Тако је настало дело „Срби на Крфу - сто година од Албанске голготе”, које се бави периодом од почетка велике аустро-немачко-бугарске офанзиве до тренутка одласка српске војске са Крфа на Солунски фронт - почиње разговор за „ТВ новости” ауторка филма.

* Током снимања пролазили сте истим путем којим је ишла и наша војска пре једног века. Какви су вам утисци са тих снимања?

- „Срби на Крфу” је својеврстан road movie сниман на путу Албанске голготе. Први кадрови филма су снимљени у Београду, на Сави и Дунаву, где је октобра 1915. године све и почело. На свакој од историјских локација испричана је аутентична прича која је настала на основу сведочења директних учесника.

На тај начин смо покушали да оживимо емоције, страдања и патње кроз које је тих дана пролазио српски народ. А тада је, према званичним подацима Краљевине СХС, страдало више од 220.000 српских војника и цивила.

* Шта вам је на том путу било најупечатљивије?

- Доминантан осећај онога ко прође путем Албанске голготе јесте туга због спознаје да су свуда на том путу „посејане” српске кости.

О томе сам размишљала док сам се пела и прелазила албанске врлети, то ми је био основни осећај док смо снимали на пешчаној плажи луке у Медови, у селу Арте крај Валоне, где се некада налазио српски логор, у граду Скадру... Данас у Албанији не постоји костурница у којој би били сакупљени посмртни остаци српских страдалника.

Екипа филма

* Коју улогу у овом филму има историчар Милош Ковић?

- Доцент Филозофског факултета у Београду на Катедри историје, Милош Ковић, је презентер. Он нас води на локације и кроз приче настале на основу записа учесника Албанске голготе.

Месецима сам ишчитавала књиге, дневнике и ратне извештаје српских официра, дипломата, војника и избеглица. Ковић нам њихове емоције и осећања преноси у форми документарног филма. Историчар на аутентичној локацији са аутентичном причом је оно што даје реалистичност, али и емотивност.

* У исто време када и на РТС, филм ће премијерно бити приказан и на Крфу.

- Ове године државни врх обележиће стогодишњицу страдања српске војске на Крфу. Петог априла те давне 1916. последњи српски војник је евакуисан са албанске обале на острво Крф. Висока државна делегација положиће венце у Плаву гробницу и посетити спомен-костурницу на острву Видо.

Биће отворена и нова изложбена поставка у Српској кући на Крфу, а у вечерњим сатим биће одржана премијера филма „Срби на Крфу - сто година од Албанске голготе” на грчком језику.

* Зашто сте се одлучили баш за такву премијеру?

- Између осталог и зато што на тај начин пружамо захвалност Крфљанима који већ деценијама поштују историју српског народа и заједно са нама негују сећање на страдале српске војнике и цивиле.

Иначе, филм „Срби на Крфу” РТС реализује у сарадњи са министарством рада, социјалних и борачких питања уз подршку Министарства одбране и Амбасаде Велике Британије.

* У филму ће бити виђени и архивски снимци које су до сада чували наши савезници из Великог рата...

- Ти материјали су од непроцењиве вредности. Документарац смо, осим у Србији, Црној Гори, Албанији и Грчкој, снимали и у Италији, Француској и Енглеској. У архивама савезничких земаља трагали смо за документима војника и официра, као и за фото и видео-материјалом и проналазили сјајне документе.

Тврђава Маглић

* Који је најзанимљиви материјал на који сте наишли?

- У Британији смо открили дневнике, у Србији заборављеног, а некада веома цењеног енглеског адмирала Ернеста Трубриџа који је био аристократског порекла. У срцу Лондона, у Челсију, у дому наследника енглеског адмирала, наишли смо на толики број нашег цивилног и војног ордења који се ретко среће и у српској официрској кући.

Трубриџ је био командант Британске мисије на Дунаву и са српском војском прошао је цео пут патње и страдања.

* Да ли вам ти архивски материјали дају и неке нове идеје?

- У Француској, у фонду Министарства културе, пронашли смо архивске фотографије које говоре о умирању, али и о васкрсу српске војске на Крфу. Те фотографије, у већини случајева, до сада нису објављене у Србији. Због тих драгоцених архивских материјала и прича одлучили смо да, осим филма, у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије приредимо и занимљиву монографију чији ће писац бити Милош Ковић.

Плава гробница

СТРАДАЊЕ НАШЕ МЛАДОСТИ

КАО најемотивнију причу Слађана Зарић издваја ону о страдању српских регрута у албанском граду Фијеру.

- То су били дечаци узраста од 17 до 19 година који су се повлачили са ратишта без адекватне војничке обуке и опреме. Од 33.000 српских младића Албанску голготу је преживело само њих 4.000. Умирали су од глади и исцрпљености. Записи говоре да је само у Фијеру умрло око 2.000 ових момака - каже Зарићева.

Ову причу је Милош Ковић, према ауторкиним речима, испричао на месту где се некада налазио Омер-пашин конак и где је била оформљена импровизована болница за регруте.

- Данас су на том месту приватни универзитет, кафићи, продавнице... И управо та контрадикторност прошлости и садашњости, то непостојање свести о ужасном страдању, јесте оно што боли и изазива јаке емоције. А записи страдања српске младости у Фијеру су и тужни и језиви - подвлачи Слађана Зарић.