Питер Џин и Том Пинфолд о „Тајнама средњовековних замкова”

Милан АЏИЋ

01. 03. 2015. у 10:20

Тврђаве су одувек разигравале машту посетилаца, па су тако настајале и многе легенде. Неке од њих ће оживети историчарка Рут Гудман и археолози Питер Џин и Том Пинфолд

Питер Џин и Том Пинфолд о „Тајнама средњовековних замкова”

МАДА су их у модерном добу (за становање) заменили небодери, замкови нису само прелепа позадина на фотографији из Дизниленда, већ окамењена лепота и чувари тајни који отварају тешка врата љубитељима средњовековне архитектуре и уметности.

И даље доминантне на висовима или само траг у рушевинама, тврђаве су одувек разигравале машту посетилаца, па су тако настајале и многе легенде. Неке од њих ће - у серијалу “Тајне средњовековних замкова” (од 4. марта, пет среда на Хисторију) - оживети историчарка Рут Гудман и археолози Питер Џин и Том Пинфолд, тим који већ стоји иза “Викторијанске фарме” и “Фарме из едвардијанског доба”.

Трио се недавно упутио у Француску, да би присуствовао изградњи Геделона, правог правцатог замка, започетог 1997. Прискочили су мајсторима у помоћ кад су почеле да се уздижу зидине дворца. На почетку ексклузивног интервјуа за “ТВ новости” питамо Питера и Тома како би се снашли да су рођени у средњем веку:

ПЏ: Одлично, али са људима с којима смо радили на изградњи Геделона. Били смо сјајан тим. Дочекали су нас раширених руку кад смо се придружили њиховој заједници.

ТП: Уколико бисмо могли да се вратимо у средњи век, главно оруђе би нам била лопата. Мислим да нам не би допустили да клешемо камен или дељемо дрво (смех).

Која је главна предност средњег века у односу на 21. век?

ПЏ: Модерно доба нам је донело стрес и брз проток времена. Технологија је у фази великог развитка, а ми се брзо утапамо у све то. Живот у средњем веку је такође био стресан, али на другачији начин. Људи су се бринули како да избегну повреде да би могли да раде. Све је било једноставније, јер уколико длетом клешете камен, та радња временом почиње да вас смирује, попут медитације.

ТП: Предност је и у осећају заједништва, који смо доживели с нашим пријатељима из Француске, Новог Зеланда, Велике Британије и Марока. Трудили смо се да марљивим радом постанемо део тог тима. Било је времена и за забаву, што и јесте део припадности заједници.

Шта вам је теже пало: уклапање или физички послови?

ПЏ: Физички рад, посебно кад смо подизали камене блокове на капелу. Све је у реду док их вучете конопцем, али само подизање је прилично тешко јер користите дебла и даске које морају бити у равнотежи с каменом. У тим тренуцима морате бити свесни своје снаге, што Том и ја и нисмо били.

ТП: Морам да споменем да су ови момци клесали камен 100 сати! Било је дивно посматрати их. Реч је о парчету кречњака фасцинантног изгледа. Питер и ја смо имали задатак да померимо громаду шест метара даље, како бисмо је ставили у прави положај. Били смо забринути како ћемо то извести, јер нисмо хтели да упропастимо производ тешког и дуготрајног рада.

Да ли вам је искуство на изградњи Геделона променило начин гледања на данашњу свакодневицу?

ПЏ: Највеће задовољство је представљала изградња замка део по део - од степеништа до заобљеног лука капеле. Сретали смо се са задацима попут намештања врата, која наизглед једноставно изгледају, а прилично су нас намучила. Кад завршите посао, срећи нема краја. Постао сам свестан колико је љубави, труда, пажње, вештине и сати рада уложено у изградњу невероватних цркава, катедрала, замкова...

ТП: Радом и залагањем допринели смо великом археолошком пројекту који ће ту остати вековима. Били смо део стварања историје.

Упознали сте многе занатлије. Чији посао вам се учинио најтежим?

ПЏ: Зидари, ковачи, дрводеље, столари, ужари... сви они су допринели изградњи. Главни зидар Флоријан је имао најтежи посао. Да је којим случајем живео у средњем веку, сигурно би увек био “на тапету”. Јер, једно је идеја господара, а друго шта заиста може да се направи. Он је водио главну реч. Био је задужен за људе и одређивао је како ће се и шта радити. Упркос томе што је на папиру имао записане мере и бројке, све их је држао у глави. Плашио сам се да му не експлодира од толике количине информација.

Колико је пријатељство било важно у средњем веку?

ПЏ: Оно је функционисало беспрекорно у овом пројекту. Верујем да је тако било и у средњем веку. Кад је хармонија присутна, све остало штима. Не смем ни да замислим шта би се догодило да је постојао проблем а да није било узајамног поштовања. Све би се срушило. Једно од правила које смо успоставили: кад дођете у Геделон, морате са свима да се поздравите.

ТП: Од почетка смо се трудили да кроз шалу створимо пријатну атмосферу. Због тога су нам дали надимке Станлио и Олио. Вредно смо радили како не би испало да смо шаљивџије које су само дошле да сниме серијал. После извесног времена прихватили су нас и променили надимке у Тинтин и капетан Хадок. Кад су нас прихватили као себи равнима, знали смо да смо то и заслужили.


Пратите нас и путем иОС и андроид апликације