Перо Зубац: Пола века уз Ленку

КО је Ленка Дунђерски, девојка која је инспирисала Лазу Костића да напише антологијску песму српске поезије Санта Мариа делла Салуте?

Још од гимназијских дана за одговором трага један други песник, Перо Зубац. Као наратор и сценариста филма "Доба Дунђерских", чије снимање је недавно завршено, Зубац ће и нама покушати да приближи причу о великој (платонској) љубави скраја 19. века.

У тој причи, Ленка је опчињена Лазином харизмом, господственошћу и, наравно, његовом поезијом, а песника задивљују Ленкина самосвојност, младост и лепота.

- Али, Лаза је најбољи пријатељ њеног оца и има вереницу у Сомбору, која га је први пут видела и заволела оне године када се Ленка родила - открива Зубац. - Лаза је наговара да се уда, толико је просаца од угледа и богатства, а она одговара да ако би се већ одлучила за неког, морао би да буде као он. И Лазар се уплаши од тих речи и оде у Крушедол и тамо пише песму за њен споменар "Госпођици Л. Д. у споменицу" (1892).

* Чиме је вас опчинила Ленка Дунђерски, па сте јој посветили чак и лирску студију?

- Није мене, у тренутку када сам се као ученик у гимназији "Иван Горан Ковачић" у Лиштици суочио са густом и прозрачном поемом Лазара Костића, опчинила Ленка. Запитао сам се, и дуго то питање носио са собом, ма куд путовао и ма где се налазио: ко је та девојка, или жена, која је у песниковом животу успела да побуди такву енергију која може да створи скоро савршену песму.

* И, шта сте открили?

- О Ленки сам прво сазнање стекао прочитавши на студијама у Новом Саду прелепи есеј професора Младена Лесковца "Ленка Дунђерска". Од тих дана 1964. године мене прати Ленка и ја се распитујем, читам, разговарам са зналцима тога времена. Прелиставам старе новине у Библиотеци Матице српске, бележим све што ми испричају, па то проверавам. Дописујем се с људима које занима Лаза Костић, анализирам старе фотографије и тако откривам породицу Гециних Дунђерских и постајем један од оних који покушавају да им, макар виртуелно, вратим оно што им је у временима одузимано и одузето.

- Да буде упорнија и отворенија према Лази Костићу, да му каже у очи, а не само назнакама, каква има осећања према њему, да разговара са оцем Лазаром и да му повери своју тајну.

* Шта мислите - хоће ли гледалац 21. века моћи да се препозна у љубавној и породичној причи из 19. века?

- Па све је исто, само су костими другачији и они својом лепотом асоцирају на једно мирније и лепше време. Лјубавна прича је универзална. Проучавајући 19. век на овим просторима, наишао сам на толико коинциденција у свим областима са временом данашњим. Као да се све понавља, само смо другачије обучени и мање мира и спокојства у нама има.

* А романтике? Верујете ли да се и данашњи млади људи удварају уз ваше "Мостарске кише"?

- Све је то исто. И ми смо се уз друге стихове, других песника, удварали девојкама. Поезија је моћна и никада се неће десити да девојкама не буде драго да им дечаци казују лепе песме.

* Мостару сте дали кише, Новом Саду себе. Шта су вама донели ти градови?

- Мостар успомене и Фебруарску награду града Мостара - Мирославу Антићу, Душку Бајевићу и мени, истога дана. И пријатеље. И лепо сећање. А Нови Сад - све. Не могу се ни трунка пожалити на град у којем сам, ево, већ 50 година.

* Шта вас је мотивисало да се кандидујете на прошлогодишњим локалним изборима у Новом Саду?

- Управо намера да, ако могу, узвратим Новом Саду на доброти. Постоји хуманитарни фонд који је наступио на локалним изборима као странка. Зове се "Социјална правда". Ја сам његов почасни председник.

Тај фонд здушно већ годинама помаже старијим људима, слабијег имовног стања, и не само њима. Замало да смо прошли цензус, сами, без велике рекламе. Да смо успели, само бисмо добра донели.

* Где сте научили најбоље лекције о животу - у књигама, у скупштини, на пијаци...?

- Свугде помало. Тек у познијим годинама научио сам да разликујем битно од небитног.

ЧЕТИРИ ЖЕНЕ У СВЕТЛАНИ

"У Мостару сам волео неку Светлану

Једне јесени

Јао кад бих знао са ким сада спава

Не би јој глава, не би јој глава"

ЗА одговором на питање ко је била Светлана из чувене Зупчеве песме "Мостарске кише", неки нови песник неће морати да трага за сто година.

- Ја сам то на време испричао у неким интервјуима, а и песник из Ексетера Мишо Марић објавио је у књизи "Мостарење" обиман есеј "Мостарске кише", и у њему као илустрације четири фотографије девојака од којих сам ја исткао Светлану: Мирјане из Мостара, Вере из Осијека, Лјиљане из Београда и Драгане из Новог Сада. Од сваке сам понешто уградио у имагинарни лик Светлане.