Заборављени јунаци Карађорђеве звезде

У БИОГРАФИЈИ солунца Јована Т. Томашевића, у четири књиге о носиоцима највећег војничког одликовања, још од оне прве Томислава Влаховића "Витезови Карађорђеве звезде" (1989. године), наводи се да је рођен у Мишевићима, и учешће у ратовима, а нема слике, ни основних биографских података - година рођења и смрти... У једној је чак запис да "подаци нису могли да се прибаве, те се не зна докле је живео Томашевић, кад је и где умро, није сачувана његова фотографија..."

А у Мишевићима, на Златару, потомци ратника - унук Милош (58) и праунуци Јован и Милан - као најдраже успомене чувају Карађорђеву звезду и Албанску споменицу, одличја стечена крвљу и ранама, али и слику ратника у позним годинама и приче које се приповедају у дугим зимским ноћима и о славама.

- Нико није ни тражио, нити питао за податке и Јованову слику!? - казује унук Милош. - Ено, на гробљу пише да је рођен 1888, а умро 1949. Јован је, причали су стари, највеће војничко признање добио на Кајмакчалану. Звали су га Чкрбо јер му је пушчани метак избио седам зуба и изашао на Бабину долину, па се лечио у Марсељу. Ђед се из рата вратио са руском брзометком и чанком у коме му је отац Тодо однео кајмак, уз преобуку, на зборишту јединице, на Вардишту, недалеко од Дрине 1914.

"Новости" објављују и слику Здравка Ђ. Шапоњића (1891-1953), из нововарошког села Вилови, коме су, као и у славу и част јунака одбране Србије 1912-1918. године, потомци недавно открили спомен-плочу на Шапоњића чесми у Злошници, украј пута према Акмачићима. Његовог имена нема ни у једној књизи, а једини траг на који указују породица и потомци је "Службени војни лист", број 21, од 1. јула 1915. (излазио у Нишу), где је списак одликованих Карађорђевом звездом "за осведочену личну храброст и пожртвовање на бојном пољу у рату против Аустро-угарске 1914-1915. године". На 486. страни је име каплара Здравка Ђ. Шапоњића.

Уз помоћ чланова фамилије Рољевић из Обреновца, као и из Сјенице и из Балуге код Чачка, аутор ових редова пронашао је фотографију наредника Благоја Рољевића из села Божетићи под Јавором. Унук Мирко (Љубише) Рољевић, са породицом у Балузи, после две сеобе чува драгу успомену на деду учесника балканских ратова, који је са Четвртим пуком Дринске дивизије преживео албанску голготу и солунско ратиште. Са Карађорђевом звездом се вратио огњишту и плугу у завичај, али су га припадници усташке и муслиманске милиције стрељали у Сјеници 1943. године.

ИСПРАВЉАЊЕ НЕПРАВДЕ

НИ последњи помен славних ратника не објављује годину смрти Арсенија Бучевца из Бистрице, као да су његови потомци "про бела света". У селу, на 15 километара од Нове Вароши, још је у животу Тихомир (73), шесто дете солунца, па он и син му Александар казују да је овај свет ратник напустио 26. јануара 1954. године.

ЈУНАК СА ДРИНЕ

- У БИЦИ са Аустроугарима, на дринском ратишту 1914. године, док је са положаја извлачено тело погинулог команданта пука, војска је кренула у повлачење, а непријатељ је силовито надирао, у одсудном часу Здравко Шапоњић је повикао: "Браћо, напред, наша је победа!". Тај јуриш у крвави окршај спасао је пук тешких губитака, па је Здравко одликован Карађорђевом звездом - каже Недељко Шапоњић, учитељ у пензији из Комарана, који годинама прикупља сведочанства о лози ове фамилије и селу.