Плетем сонетни венац завичају

ПРЕЦИМА досељеним из Старе Херцеговине, што су свили гнездо у Негбини, под скутом Муртенице и ширем завичају, Старом Влаху, Радојица Перишић (53), интерниста у нововарошком одељењу ужичке болнице, посветио је два сонетна венца - у књигама "Долазак по венцу" и тек објављеној, трећој књизи, "Дани".

Чланови жирија Срба Игњатовић, Спасоје Богдановић и Обрен Ристић, који је Перишићу доделио прву награду "Раде Томић" у Књажевцу где је у едицији "Бдење" и штампан "Повратак по венцу", указују да сонетни венац није одвише чест "гост" у српском песништву.

- Перишићев језик је стилизован, проткан сликама и симболима, местимично метафоричан, а вазда звонак, бистар као горски поток. Његов сонетни венац целовито је и складно остварење исписано руком поузданог мајстора.

Са циклусима песама "Рађање песника", "Ветрови љубави", "Носталгија", "Некад и сад" и "Кад одлутам до нечијег бола", песник се 2011. године огласио првом збирком "Повратак себи". У стиховима са сликама из албума детињства и душе, открива се и како је поезија ненадно потекла, као нови извор на сувој земљи, али и кривац за поетску жицу нововарошког лекара. Песник каже да је његов покојни деда Милорад, кириџија, боем и сеоски лола, за целог свог живота разговарао стиховима. Баш онако како је и у песми, њему посвећеној, написао: "...песме је смишљао,/ ретко их писао, већ јавно говорио,/ памтио и преносио,/ са свима делио свој дар"./

- Када је већ поезија протекла и потекла, даље ме је поетски истраживачки жар терао да експериментишем са разним поетским формама, исказујући тренутна осећања, збивања, тежње, фантазије или описујући давно доживљено, дечја памћења и поруке предака. Сонет као посебна, захтевна поетска форма, дарован ми је као најдражи поклон. Писање песама доживљавам као извршавање задатка добијеног од Оног ко наше животе уређује. Надам се да сам бар делом извршио добијени задатак - казује Перишић.

Патње и радости живота старовлашког горштака у пре коју деценију угашеним сеоским задругама приплићу се у последњој књизи "Дани". За песника је, како у осврту каже Мирослав Тодоровић, "онај живот и минуло - врело са којег кристално чисте слике призива у песму, где настављају живот".

Нижући стихове о завичају, Перишић је далеко од родног краја добијао награде на поетским конкурсима и објављивао књиге - у Ћуприји, Књажевцу, Барајеву, Нишу...

КЛЕКА ЈЕ ВОЋКА

У ПЕСМИ "Наша воћка" песник чува од заборава слике детињства. "Пред кућом у родном селу/ клека донета из присоја/.Засађена је са кореном/ у бусену,/ да истраје дуже/ од памћења./Клека је овде воћка,/ чај, водњика,/ мирисна мученица/ и колац./Тамо где не расте храст/, клека је и бадњак".