Чекамо боље из Биће боље

РЕЦЕПТ је једноставан - само оптимизам.

Овако Сања Бугарски, дама која води породичну фарму музних крава на салашу недалеко од Куле, објашњава како је, у 15 година које су биле све друго само не погодне за сточаре, успела да са супругом Драганом и синовима Бошком и Јованом опстане у послу и одоли свим изазовима.

Наша саговорница је и председница Централне асоцијације произвођача млека Србије. Када се појављује у јавности, а то се у годинама тешким за млекаре често дешавало, на њој се не може приметити каквим послом се бави. Објашњава како су изазови почели још од када је породица, пре 15 година, одлучила да се посвети млечном говедарству на породичном имању које је супруг добио од родитеља.

- Супругова фамилија тамо је увек држала неколико крава за породичне потребе - објашњава ова необична пољопривредница која је, у ствари, по занимању менаџер, док јој је супруг економиста. - Ми смо се, пре тих 15 година, нашли пред изазовом - остати у Новом Саду и радити за другога, покренути своју фирму која ће се бавити продајом или услугама или покренути посао у сточарству. Одлучили смо се за трећу опцију. Прво смо покушавали да посао водимо из Новог Сада, али од пре 13 година смо овде, на фарми.

Одласку из Новог Сада, те 2001. године, додаје Бугарски, кумовало је и то што није желела да јој деца живе као "кућни љубимци" који се повремено изводе напоље.

- Наравно, није било лако, а о томе какви су почеци били, најбоље говори то што сам, тих првих месеци, питала колико је крава трудна - присећа се наша саговорница. - Стручне термине смо убрзо савладали, полако смо повећавали број грла, а уз њих и учили, тако да сада стално запошљавамо пет радника, а у сезони их има и знатно више.

На фарми, ова породица имамо укупно 190 грла, највећим делом расе црни холштајн, од којих је у мужи њих 70. Све су женке, које слободно шетају на око 10 хектара фарме. У шталу улазе само да узму храну и воду. Храну за говеда производе са око 20 хектара властитог и 100 хектара државног земљишта које имају у закупу, а млекари свакодневно испоруче око 2.000 литара млека.

- Када бих набрајала колико је, ових година, изазова било пред нама, од ниске откупне цене млека, проблема са закупом државне земље, изостанка подршке државе која је ту само када треба нешто да се наплати и фактурише, преко приватизације млекара, па до актуелне претње која нам свима виси над главом - отварања граница за увоз млека из ЕУ, сви бисмо се уморили - каже Бугарски. - Све смо их, ипак, успешно савладали, а кључ успеха је, бар у нашој породици - оптимизам. Увек смо, па и када је било најтеже, веровали да ће бити боље. Истина, то боље још увек чекамо, али верујемо да ће, на крају, памет победити.

НАСЛЕДНИЦИ

Старији син Бошко, који има 19 година, планира да упише психологију. Вуковац је и посвећен је учењу и књигама, али то мало везе има с практичним стварима - прича наша саговорница. - Млађи, тринаестогодишњи Јован, међутим, интензивно бежи од књиге, али зато крајње успешно решава све практичне проблеме. Верујем да ће та комбинација довести до успеха у вођењу фарме.

ИНДУСТРИЈСКА ЗОНА

Занимљиво је и то што је наш салаш, званично, у индустријској зони Куле - прича Бугарски. - Не знам ко је одлучио да ово земљиште, које је добрим делом мочварно и подводно, одреди за индустрију. Сигурно није имао у виду то што се овде може градити само у августу, када је најсувље.

ПОМОЋ

Државни органи, пре свега инспекције, активни су само када нешто треба да се фактурише - огорчена је наша саговорница. - Пре неког времена, питала сам једног од инспектора зашто нико није написао бар брошурицу о соматским ћелијама у млеку, како бисмо ми, произвођачи лакше одговорили том изазову. Одговор је, наравно, изостао.