У сваком засеоку по две-три главе

НЕМОЈ ни да питаш колико посла имамо. Има колико хоћеш. Чим устанемо, заложимо ватру, па кувамо за свиње, пустимо кокошке, идемо код оваца, крава. На њивама копамо, купимо сено. Радимо све по мало, јер живом човеку све треба, а ја нећу да купујем храну...

Овако одсликава свој живот Стаменка Филиповић (80). Она и њен годину дана старији супруг Драгољуб, са којим је у браку већ шест деценија, једини су мештани Маринковићке мале, засеока села Доброселице код Рековца.

Њихова ћерка Светлана одавно се удала, а син Радован, снаха Гордана и унук Филип живе у Рековцу. И они су се, као и многи други, иселили из овог прилично неприступачног села, до ког воде кривудави шумски путеви, иако је од града удаљено само 18 километара, колико има и до Крагујевца.

У Живановској мали остале су само три главе: Вукадин Арсић (84), родом из Надрља, његова свастика Зорка Живановић и Радашин Симић (89).

- Дошао сам из грања у трње. Призетио сам се 1956. године, али ми је супруга умрла пре 13 година. Откако сам овде, памтим да је умрло 90 људи. Ето, и нас двоје овде чекамо смрт - каже Вукадин и показује нам кућу "што се претурила", у којој је живело двадесет чељади када је он дошао у село.

Вукадин каже да је школа затворена пре три деценије, а продавница деценију касније. Зато се у јесен снабдеју свим потрепштинама, јер током зиме нема силажења ни у Рековац, нити пак у Крагујевац.

- Комшија Радашин ми је причао да је после рата у школи било 65 ђака. У две мале живело је 70 људи. Радашин је знао сваки занат, једно време је радио у приватној фирми у Крагујевцу.

Сад ни њега нема преко зиме, јер одлази код снахе и унука. Овај старачки и самотнички живот никоме не бих пожелео - вели Вукадин и додаје: - Ето и у Осретку живе браћа Стојадин и Миладин Живковић.

БЕЖАНИЈА

А некада су, барем по казивању мештана, људи бежали у ово село не би ли се склонили од Турака. Пре четири деценије почели су да беже од тежачког живота у овим гудурама и врлетима. Њихови полусрушени домови, које је обгрлило густо растиње, делују аветињски, а сивило буди чемер и депресију над њиховим животима обремењеним самоћом и старошћу.