Од Хиландара све до Русије

РОЂЕН у Ђаковици, студирао у Приштини, живео у Будви, пријављивао се у Легију странаца у Француској и Шпанији, али је (срећом) одбијен, па се само наизглед пре 12 година скрасио у Параћину, где у школи у Сикирици предаје основцима историју.

Златко Јовановић (45) све је само не типичан професор. Упркос статичном занимању, авантуристички дух га није напустио, па сваки летњи распуст, а и зимски, користи за путовања. За викенд седа на мопед и обилази најразличитија места по Србији. Успут кроји планове, смишља логистику и стратегију на који крај света би још могао да оде а да не кошта много.

- Имам обичан скутер од 50 кубика, и он ми је најомиљеније средство за путешествија по Србији и Црној Гори. Развија брзину од 60 километара на сат, па сам њиме тако за три дана стигао до Будве и сишао низ Дурмитор. Последњи пут мопедом сам био до Жиче и Студенице, преко Краљева. Поклонио сам се Стефану Немањи и његовој жени, обишао испосницу Светог Саве у планини, сишао у Сјеницу, преспавао у Ивањици и вратио се у Параћин преко Јавора и Голије. Обожавам свој мопед и уживам у лаганој вожњи, иако ми сви кажу: "Црни Злајо, батали тај скутер, поквариће се и оставити те у некој недођији" - приповеда нам Златко.

Када је летњи распуст, његова жеђ за новим путовањима расте. Зато је прошле године, у јулу, са својим кумом Станиславом Илићем шест и по дана возио бицикл до Свете Горе и Хиландара. Прешли су 550 километара у једном смеру, а вратили се возом. Имао је кризу, кад замало није одустао, а остајали су и без воде возећи на скоро 50 степени магистралом кроз Халкидики... А Златко чак нема свој бицикл, него га је позајмио од кума.

Залива манастирско цвеће у Хиландару

- Размишљао сам о томе да урадим нешто велико, па ми је на памет пало ходочашће до српске светиње. Иначе, не возим редовно бицикл, мада сам спортиста, планинар и у одличној кондицији. Још један друг је пошао с нама, али је одустао на македонској граници. Спавали смо у шаторима на ливади, а у Грчкој на плажи, затим две ноћи у Хиландару и једну ноћ у манастиру Есфиген, у којем бораве чувени зилоти. Нисмо чак имали ни визу за Свету Гору, али смо, уз божју помоћ, испред српског конзулата у Солуну срели игумана Хиландара и тако дошли до виза - објашњава овај неуморни путник.

Пре тога, Златко је два пута био у Јужној Америци. Прошпартао је уздуж и попреко Кубу, 14 дана био у Хавани и посетио гроб Че Геваре. У Перу и Лиму стигао је из Шпаније, где је гостовао код свог пријатеља. Тамо је обишао и Куско, стару престоницу Инка на 4.000 метара надморске висине. Хтео је из Лиме у Аргентину и Буенос Ајрес, али му нису дали визу, као ни за Колумбију.

Русију је пропутовао возом, јер је то најјефтиније превозно средство тамо. У Москви је био неколико пута, у Санкт Петербургу се поклонио светој царској породици Николаја Романова. Обишао је и балтичке земље: Летонију, Естонију, Литванију, Белорусију, па кавкаске земље. Више пута је био и у Украјини. Стигао је чак и до разорене Чеченије, где се први пут озбиљно уплашио за свој живот. Обишао је и Африку. Једини континенти на које није крочио су Северна Америка и Аустралија.

- Исувише је далеко и скупо. До сада сам се некако сналазио, јер спавање у хостелима стаје свега десетак евра. До Москве сам, рецимо, стизао за 35-40 евра. Не трошим на цигарете, не волим кафане, али су путовања моја пасија, па на њих трошим - резимирао је несвакидашњи историчар, који, ипак, није желео да нам открије која му је следећа рута.

Златко на путу за Хиландар

ПОСТАО КОЗАК И ХАЏИЈА

У Кијеву се Златко спријатељио с козачким атаманом Валеријем Нозаренком. Испричао му је да би волео да буде козак, па га је атаман примио у козачку организацију "Запорожја". У месту Чигирин, поклонио му је 12 ари плаца крај Дњепра. Био је и у Јерусалиму, и стекао право да свом презимену дода префикс Хаџи.