Загазио већ у други век

У ПИРОТСКОМ селу Осмаково, једног летњег дана, тачније 28. јула 1911. године, први сеоски свештеник поп Јова записа у црквене књиге да се тог дана у фамилији Панајотовић родило здраво и право мушко дете, које ће се, по жељи родитеља и кума крстити и звати Владимир. Огласиле су се прангије, застало се са жетвом и вршидбом, пило се и јело недељу дана, а породичној срећи није било краја, јер су добили мушке руке које ће орати и копати посну планинску земљу. Било је то тачно пре 105 година, а Владимир је и дан-данас жив и здрав. На истеку ове зиме повремено се накашље, и то су све здравствене тегобе које га муче!

Истини за вољу, данас се презива Ристић, јер је неко од полуписмених сеоских чиновника у месној канцеларији неколико година касније, 1915. године, грешком унео презиме Ристић.

Владимир је поприлично загазио у други век, при здравој је памети и живи са сином Христивојем (78), у улици Бериловачки пут у кући са бројем 59. Никада није прежалио што му је презиме промењено, као ни рану смрт своје супруге Вуке и снахе која је умрла пре 16 година. Теши га ипак то што има два унука и једног праунука. Нада се да ће добити и чукунунука.

- Целог живота сам живео и радио умерено. Никад ништа на силу нисам хтео да завршим. Живео сам од пољопривреде, сточарства у селу, а после другог рата постао сам столар. Од дрвета сам могао да направим све: од прозора и врата до сеоских дрвених кола и буради и бачви. Мозак и руке су ми били као једно, па су ми многи у шали говорили да и човека могу да одељам од добре чамовине - полако прича Владимир, који и дан-данас послује по кухињи.

Старину је здравље очигледно добро служило до сада. Готово и не памти кад је био код лекара, а и са зубима није лош. Једе од свега помало, воли да попије понеку чашицу, а никада није запалио. Конзерве, саламе и друге "новотарије" никада није волео, а није претерано обожавао ни млеко.

- Одувек је био сталожен и стабилан. Не памтим да је некад повисио тон или се посвађао са нама из куће или са неким из комшилука. Умерен је у свему одувек. Увече обавезно попије флашу пива, а ујутро воли ракијицу. Добро се слажемо, а мене је научио столарском занату од кога смо живели и са којим сам зарадио пензију - каже Владимиров син Христивоје (78).

Христивоје је последњих година имао поприличне здравствене проблеме. Пре пет година лекари су му констатовали канцер дебелог црева, оперисан је и успешно поднео четворогодишњу хемотерапију. Сада не иде више ни на какве терапије, не пије лекове и за себе каже да је човек који је победио рак. Веровао је у лекаре и себе, није посустао ни у најтежим тренуцима, а велика поршка му је био отац Владимир. Посебно је захвалан докторки Душици Мијалковић са пиротске онкологије.

ЛЕК ПРОТИВ КАШЉА

ДЕДА Владимир је протеклих дана почео помало да кашљуца и одмах је направио свој лек, који га никад није издао.

- Чим осетим "гребање" у гуши, насечем црни лук и ставим га у шећер. Све то заједно пропржим (карамелизујем) и, на крају, сипам воде. Тај лек пијем неколико дана и кашаљ прође као да га никад није ни било - открива нам старина свој рецепт који је наследио од својих предака.