Нема запослења ни за докторанда

ЖИВИМО, ми факултетски дипломци и с најбољим оценама, у родном Горњем Милановцу као у "Страдији" писца Радоја Домановића. Уосталом, све сатирично у српској књижевности и те како је, нажалост, истоветно у стварности, нашој садашњости. Баш као да је пресликано у овдашњи живот нас младих, нарочито у наше шансе за запослење, икакву егзистенцију која би нам пружила о(п)станак у завичају, а не мучни бег из њега ко зна куда - суморно прича несуђени професор српског језика и књижевности Стефан Аврамовић (28).

Наш саговорник, у пустој нади да ће му нека средња или основна школа поверити катедру, вредно се, на предлог својих бивших професора, упустио у стицање доктората на Филолошком факултету Београдског универзитета. Претходно, на том училишту завршио је мастер студије са чистом десетком, а основне са просеком 8,91. Након тих успеха, од новембра 2011. тражи запослење. Узалуд...

- Уредно, документовано, благовремено сам се јављао на сваки расписани конкурс за професора српског језика у свим школама овог краја, градским и сеоским, онда и у атару Чачка. Међутим, примани су кандидати са далеко нижим просеком оцена од мог, мањим степеном образовања и дугим временом студирања. У неким школама, кандидати су већ унапред били предодређени за тај посао, "побеђивали" и пре конкурса који је често био само формално замазивање очију пред законом и другим конкурентима.

Примани су, мимо реда и прописа, синови и кћери политичких тата и мама, рођачка, комшијска деца... Класични непотизам, ништа друго! Да буде још горе: директори школа, политичке личности, имају дискреционо право да одлуче који кандидати ће бити примљени, да и тако изиграју предности бољих - наставља овај докторанд, показујући дипломе, али и хрпу папира, све одбијенице из школа у којима је узалудно конкурисао.

У својој безнадежности, често стиче утисак да у тим одбијањима можда носи "крст" свог оца, који се дуже време бавио политиком и, углавном, био опозиционар многим "гарнитурама". Мада то нипошто не би смео бити "критеријум" за (не)запослење, али дешава се и таква "сметња"...

- Тражим "место под Сунцем" у библиотекама где раде многи са средњошколском дипломом... Могу да предајем и предмет Грађанско васпитање, али ни ту за мене нема места. Да ли да јавно штрајкујем глађу, као неки просветари? Да бежим из свог града? Биће да овде влада неписано правило: што боље и више учиш, у животу горе пролазиш - разочарано закључује Аврамовић.

РАДИО КРАТКО

РАДИО сам четири месеца на замени једне професорке у ОШ "Др Драгиша Мишовић" у Чачку. И то, без ичије протекције и "везе". Свака им част за то! Били су презадовољни мноме, и ја њима. Неко време сам хонорарно био лектор у милановачким "Таковским новинама". Новинари и уредништво су професионално и колегијално сарађивали са мном - прича Стефан.

ПИСМА МИНИСТРИМА

- ПИСАО сам бившем министру просвете Томиславу Јовановићу, а садашњем Срђану Вербићу четири пута. Аргументовано, чињенично износио драстичне случајеве пријема професора у школе мимо реда и закона. Ни од једног нисам добио одговор. На телефонске позиве јављале су ми се службенице Министарства, правдале министра како има пуно посла - каже Стефан.