Камен и у сну по звуку распознајем
14. 04. 2015. у 08:00
Бора Михајловић (76), један од последњих воденичара надомак Лесковца, чува од заборава стари занат. Остао до данас веран воденици која га је као дете хранила

Брашно из воденице не да се поредити са оним из модерних млинова
У ПОДНОЖЈУ Кукавице у околини Лесковца протиче Вучјанка. Прелепа и ћудљива река изузетне снаге, која од изворишта до ушћа има висински пад од око 1.000 метара. По њој је и место добило име Вучје.
Давне генерације, свесне тог потенцијала, овде су подигле једну од најстаријих хидроелектрана на Балкану, а много пре тога око Вучјанке се као бисери нанизале воденице и ваљарице у којима се "удешавало платно за ношњу".
Хидроелектрана, подигнута 1903, није престала с радом до данас. Ваљарица одавно више нема, а од 13 воденица су остале само три које мељу житарице на начин на који се то радило пре више од 200 година.
- Захваљујући тим воденицама, људи из ових крајева успели су да преживе многе несреће и недаће. У најтежим временима су одиграле кључну улогу - прича воденичар Бора Михајловић (76) из Вучја.
Овај и даље држећи човек гаји вишедеценијску љубав према варошици у којој живи и према Вучјанки која се, остављајући без даха, изборила за своје место у вишевековном одмеравању снага с каменим стенама у своме кориту. Али, највећа Борина љубав је воденица у којој је жито млео и његов деда. Од њега се о воденичарству научио свему, а највише стрпљењу, без чега нема доброг брашна.
Иако у воденици све изгледа рогобатно, она тражи много умећа и финог подешавања, као код часовничара.
- У воденици си сам свој мајстор, па зато у рукама мораш да имаш многе занате. Најважније је да се камен лепо оклепа. Често заспим крај њега, али га и у сну чујем и по звуку распознајем. Као најбољи будилник служе ми ситуације када више нема жита или воде да се довољном брзином окреће камен - каже Бора.
Воденица, у којој овај врцави човек има тек тридесети удео, подигнута је средином 18. века. Ортаци који су учествовали с њим у реновирању дигли су руке од јаза, камена и жита. Само је Бора остао веран воденици која га је још као дете хранила и сам настоји да је сачува од зуба времена.
- После рата није било модерних млинова, па се испред наше воденице спавало данима у реду за млевење. Долазиле су муштерије из свих градова јужне Србије. Срећом, па и данас има људи који знају да жито самлевено на електричном млину и оно које прође испод мог камена не могу да се упореде - смеје се Бора.

Имао је он великих мука док није стекао поверење и углед. Меље све врсте житарица: од кукуруза и пшенице до чистог раженог, јечменог и хељдиног брашна. Има сталне муштерије које, осим на свом кућном и воденичарском прагу, суботом виђа и на лесковачкој пијаци.
ПРАЗНУЈУ УЗ КАЧАМАК И ПРОЈУ
Вучјанци су пре три године прогласили 10. октобар за Дан воденица. Тада се воденичари овог краја окупљају и позивају госте. Бора је задужен за качамак, проју и погачу испод вршника. То је прилика да се свима скрене пажња на значај воденица и воденичара и важност очувања традиције. Тога је раније била свесна и држава. Све воденице је, барем формално, узимала под своју заштиту, али фонд за њихову обнову никада није заживео.
Zvrk
14.04.2015. 09:05
svaka cast majstore!
Spasite vodenice i našu predivnu tradiciju. Čuvajmo istoriju i kulturu jer je upravo ona nasleđe i identitet jednog naroda.
Коментари (1)