Камен и у сну по звуку распознајем

И. МИТИЋ

14. 04. 2015. у 08:00

Бора Михајловић (76), један од последњих воденичара надомак Лесковца, чува од заборава стари занат. Остао до данас веран воденици која га је као дете хранила

Камен и у сну по звуку распознајем

Брашно из воденице не да се поредити са оним из модерних млинова

У ПОДНОЖЈУ Кукавице у околини Лесковца протиче Вучјанка. Прелепа и ћудљива река изузетне снаге, која од изворишта до ушћа има висински пад од око 1.000 метара. По њој је и место добило име Вучје.

Давне генерације, свесне тог потенцијала, овде су подигле једну од најстаријих хидроелектрана на Балкану, а много пре тога око Вучјанке се као бисери нанизале воденице и ваљарице у којима се "удешавало платно за ношњу".

Хидроелектрана, подигнута 1903, није престала с радом до данас. Ваљарица одавно више нема, а од 13 воденица су остале само три које мељу житарице на начин на који се то радило пре више од 200 година.

- Захваљујући тим воденицама, људи из ових крајева успели су да преживе многе несреће и недаће. У најтежим временима су одиграле кључну улогу - прича воденичар Бора Михајловић (76) из Вучја.

Овај и даље држећи човек гаји вишедеценијску љубав према варошици у којој живи и према Вучјанки која се, остављајући без даха, изборила за своје место у вишевековном одмеравању снага с каменим стенама у своме кориту. Али, највећа Борина љубав је воденица у којој је жито млео и његов деда. Од њега се о воденичарству научио свему, а највише стрпљењу, без чега нема доброг брашна.

НАСЛЕДНИЦИ Спреман је Бора да све тајне овог заната открије млађима, али су син и унук себе пронашли у другим професијама. Зато се нада да ће се наћи неко ко ће га наследити и спречити да и ова воденица дочека судбину околних које одавно нису виделе ни зрно жита.

Иако у воденици све изгледа рогобатно, она тражи много умећа и финог подешавања, као код часовничара.

- У воденици си сам свој мајстор, па зато у рукама мораш да имаш многе занате. Најважније је да се камен лепо оклепа. Често заспим крај њега, али га и у сну чујем и по звуку распознајем. Као најбољи будилник служе ми ситуације када више нема жита или воде да се довољном брзином окреће камен - каже Бора.

Воденица, у којој овај врцави човек има тек тридесети удео, подигнута је средином 18. века. Ортаци који су учествовали с њим у реновирању дигли су руке од јаза, камена и жита. Само је Бора остао веран воденици која га је још као дете хранила и сам настоји да је сачува од зуба времена.

- После рата није било модерних млинова, па се испред наше воденице спавало данима у реду за млевење. Долазиле су муштерије из свих градова јужне Србије. Срећом, па и данас има људи који знају да жито самлевено на електричном млину и оно које прође испод мог камена не могу да се упореде - смеје се Бора.

Имао је он великих мука док није стекао поверење и углед. Меље све врсте житарица: од кукуруза и пшенице до чистог раженог, јечменог и хељдиног брашна. Има сталне муштерије које, осим на свом кућном и воденичарском прагу, суботом виђа и на лесковачкој пијаци.

ПРАЗНУЈУ УЗ КАЧАМАК И ПРОЈУ

Вучјанци су пре три године прогласили 10. октобар за Дан воденица. Тада се воденичари овог краја окупљају и позивају госте. Бора је задужен за качамак, проју и погачу испод вршника. То је прилика да се свима скрене пажња на значај воденица и воденичара и важност очувања традиције. Тога је раније била свесна и држава. Све воденице је, барем формално, узимала под своју заштиту, али фонд за њихову обнову никада није заживео.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

Istina

14.04.2015. 09:25

Spasite vodenice i našu predivnu tradiciju. Čuvajmo istoriju i kulturu jer je upravo ona nasleđe i identitet jednog naroda.