Параћин: Воденица чекртала па стала...

У мају ће се навршити годину дана од када је добри слуга, а лош господар - река Црница, потпуно уништила једину аутентичну воденицу-долмару у овом крају.

Воденица се налази три километра од Параћина, крај магистралног пута Параћин-Зајечар. Пре водене стихије из ње је месечно излазило више од 5.000 килограма брашна - кукурузног, пшеничног, раженог, хељдиног... Сада поглед на воденицу, нажалост, није више атракција за путнике-намернике. Сада је, каже власник Миодраг Милошевић - поглед на њу "за богу плакати". Док прича о томе једва суздржава сузе.

- Много рада, пара и воље треба да се воденица обнови. Мој син, ја и наши пријатељи рашчистили смо шта смо могли. Пет камиона грања које је вода нанела изнели смо из јаза, а предстоји нам чишћење унутра. То је јадно и гледати. Носеће греде су потпуно страдале, каменови су пали... Практично би требало градити нови објекат који би имао аутентичност, а ја, уз велику вољу, немам новца да сам финансирам све то - са тугом прича Миодраг.

На овом месту, у врбаку, уз магистрални пут, брашно се прави више од два века, док Милошевићи мељу 120 година. Воденично место на овом јазу Црнице мењало је власнике све до 1961. године, када га је купио Александар Милошевић, Миодрагов деда. Традицију је, иначе, отпочео прадеда Милутин у малој поточари у Главици на месту званом Стровак, а затим се умеће преносило са колена на колено.

- Наша воденица је била синоним за квалитетно брашно. Мој прадеда је био воденичар, па деда и мој отац. Традицију настављам ја, па затим мој син који је завршио хидрограђевину на Нишком универзитету. Ову воденицу долмару отац је купио и пренео мобом из Горње Мутнице. Јаз реке је био затрпан приликом изградње пута Параћин-Поповац пре више од пола века. Отац је радио до иза поноћи да би га очистио, чим се вратио са посла из цементаре. Радио је робијашки и ја поштујем ту његову муку тако да овај занат нећу никад да напустим - објашњава Миодраг.

Некада шест, а касније три камена, до поплаве радили су без престанка. Многи београдски сплавови и кафане на овом месту куповали су интегрално брашно. Овде направљена мешавина ражи, јечма, овса и пшенице не може ни да се упореди са брашном купљеним у трговинама.

- Раније је испред млина била невиђена гужва. Из педесетак села долазили су да им мељем. Понекад су неки ту и спавали да би стигли на ред. Касније сам термин заказивао телефоном да народ не би чекао. Воденица је живела 24 сата - прича Миодраг.

ЕТНО-ЗАНАТ

ПРЕМА тврдњи Милошевића, само 54 воденице у Србији су у функцији, а у општини Параћин неколико. Недавно је формирано Удружење воденичара, а сваке године одржавају се "Дани воденичара". Рад воденица, иначе, није опорезован јер припада старим, етно-занатима. То је још један разлог више да држава помогне.

СРАМОТА МЕ ДА ТРАЖИМ

НАДАО сам се да ће држава или општина помоћи и већ сам се обраћао на многе адресе, али ништа. Слао сам и допис Канцеларији за обнову поплављених подручја Марку Благојевићу. Он ми је одговорио да је захтев прослеђен - општини. Тако, вратио сам се на почетак - прича Миодраг.