Восак носили све до Трнова

СЕЛО Сурачево, надомак Бабушнице на путу ка Горчинцима, познато по врсним мајсторима, вредним ратарима, марљивим радницима и предузимљивим печалбарима, крије направу за коју многи нису ни чули. Реч је о старој, дрвеној воскари подигнутој још 1868. године о којој већ неколико деценија брине Војислав Панчић, пензионер, који с поносом истиче да је својевремено био први студент нишког Економског факултета. О томе сведочи и његов индекс са бројем један.

Истини за вољу воскара одавно не ради, али се Војислав труди да је сачува и преда на газдовање, тачније чување нараштајима који долазе после њега. Воскара је до 1958. године гарантовала солидан живот породици Панчић, па и његово школовање, а за њу је био заинтересован и Етнографски музеј из Београда, који је ставио под заштиту. Те године, његов отац и преци воскари, али и дрвена направа "тесак", изгубили су дах у трци са савременим технологијама и парафином од којег су почеле да се праве свеће.

- "Тесак" је био најпре на ледини. Направљен је пре готово век и по, тачније 1868. године. Од тада је моја цела фамилија живела од њега. Саће су набављали у целом лужничком крају, али је потражња за воском била толика, да су морали да иду у суседну Бугарску, чак до Трнова, па и у Румунију. Коњима су доносили сировину, коју су затим кували, претакали и стављали под "тесак", који је нека врста пресе. Био је то даноноћан мукотрпан рад. Између два рата, у набавку су ишли са десетак пари коња и после месец дана се враћали. У међувремену апаратура је радила, јер је потражња за воском била огромна. С једне стране су доносили сировину, а враћали восак. Сећам се да су испред воскаре чекали људи у редовима. Огромне количине су ишле црквама, манастирима, људи су од њега правили свеће, али је у оно време у многим крајевима Србије служио и за осветљење. Није било струје - прича Војислав који је током радног века био на руководећим местима у многим нишким предузећима.

Од када је постао пензионер, вратио се у родно Сурачево и брине о "теску", који је под заштитом државе.

- Средином шездесетих, Етнографски музеј је ставио под заштиту комплетну направу, која је саздана од великих стабала. Готово сви механизми су од дрвета и још трају. Хтели су направу са зградом да пребаце у Београд, међутим, из неких разлога то се није догодило. Вероватно нису успели да се договоре са покојним оцем. Жао ми је што тесак није доступан широј јавности - каже Панчић, који о свом трошку одржава толико помињано постројење.