Свилајнац: Миљково звоно прво огласило слободу

У ДЕСНОМ приобаљу Велике Мораве, код села Гложана надомак Свилајнца, нигде не може да се копа, а да се не удари у камен предака. Ово тврде они који добро познају историју овог дела Доње Ресаве, где има више манастира него у целом Поморавском округу. Ту је обалом Мораве ходао и један руски светитељ, једини црквени великодостојник који је после службовања у ресавским манастирима постао светац.

Реч је о Михаилу Максимовичу из Харкова, где је завршио Полтавски кадетски корпус и Правни факултет, а по избијању револуције побегао у Србију, јер је био на страни цара. У Београду је 1925. године завршио Теолошки факултет, затим се замонашио и отишао у Миљков манастир у Ресави, који је био права колонија монаха прогнаних из Русије после револуције.

Својим знањем, са завршена три факултета и познавањем неколико језика, наставио је традицију Миљкова као центра писмености још из доба Карађорђевића. Рукоположен је у чин јерођакона под духовним именом Јован.

- У манастиру Буковица подигнутом крајем 18. века, касније названом Миљково, по ктитору Миљку Томићу, који га је обновио пошто су га Турци спалили, дуго је радила манастирска школа у којој су се описменили многи знаменити Срби. Међу њима и ресавски војвода Стеван Синђелић - бележе хроничари.

Школу је основао и одржавао кнез кнежевине ресавске Петар Јаковљевић Ерчић, пореклом из Ужица, о којем је Вук Караџић говорио као „о најмудријој глави Србије“, а Филип Вишњић га опевао у песми „Почетак буне на дахије“, и којег су Турци позвали у Ћуприју на скуп кнежева, а затим на превару посекли.

Захваљујући великом пријатељству са кнезом Петром, којег је после погибије наследио Стеван Синђелић, Карађорђе је Миљковом манастиру поклонио једно од највећих црквених звона у Србији. Тврди се да је ово звоно прво огласило ослобођење Србије од турске тираније. Звоно је касније пренето у Крагујевац.