Ниш: Дах из бакиног ормара

СПАВАТИ на префињеној ручно рађеној чипки, или је носити, некада је била привилегија само краљевских породица. Ипак, оно што је некада било резервисано за елиту, вредна Лелица Вучковић већ 30 година чини доступним и обичним смртницима. Њени чипке, „бели“ или „ришеље“ вез, имају свој потпис и налазе се на свим континентима, осим афричког.

У поплави синтетичке робе са Далеког истока столњаци, постељине, пешкири и кошуље од природних материјала губе битку. Као уступак комфору и немаштини, јер се такве ствари не пеглају а подносе и ниже температуре прања, полако заборављамо на традицију. А она је налагала да свака девојка која држи до себе мора на време почети да спрема своје „дарове“. Од удаваче се сада очекују други квалитети, али су неке ствари ипак непролазне.

- Постоје тренуци у животу када желимо бити свечани и достојанствени. Може трпеза бити богата, али без чистог белог столњака нема правог угођаја. Још ако је обогаћен везом, пријатније је свим чулима - прича ова Нишлијка која чува од заборава вештину коју је савладала пре три деценије.

Сатима седи погнута над платном и ситним бодовима ствара уметност на памучном или ланеном платну. Труди се да сваки рад буде другачији, непоновљив.

- Мислим да сам пре научила да држим игле за штрикање у рукама него што сам проходала. Такав је био ред у Заплању, где сам рођена. Наравно, нисам очекивала да ћу од ове вештине и живети.

Лелица каже да су се времена променила и да се не може очекивати да се данашње девојке посвете ручном раду, мада је много кориснији од друштвених мрежа.

- Воле девојке краљевски вез, али на својим хаљинама не воле да „боцкају“, како оне називају вез - шали се Лелица.

МУЖ ВОДИ ПОСАО

Лелица је вешта са иглом, али се о целом послу стара супруг Миодраг. Он вели да ради све „осим да везе“.

- Лелица се једина у Србији професионално бави везом, па се трудимо да овај наш мали посао подигнемо на озбиљан ниво. Учествујемо на изложбама, сајмовима - прича Миодраг.