Оживео манастир Старо Хопово

После скоро 70 година заборављених рушевина, манастир Старо Хопово подигао се као Феникс из пепела. На само три километра од манастира Ново Хопово, добрим асфалтним путем стиже се до овог манастира који је ушушкан у фрушкогорску листопадну шуму. Обновљена је манастирска црква, сазидани су конаци, манастир је добио монашко братство, све више је овде посетилаца, па ова светиња сада представља прави туристички бисер овог сремског региона.

Манастир Старо Хопово, који је између 1496. и 1502. основао Ђорђе Бранковић (потомак Ђурађа Бранковића), после Другог светског рата није постојао. Његова обнова почела је 2004. године и то обновом цркве светог Пантелејмона, која је грађена давне 1752. године од фрушкогорског ломљеног камена. То је био нови почетак манастира Старо Хопово, који је два пута рушен и разаран. Први пут овај манастир је нестао у 16. веку, када је земљотрес срушио цркву брвнару посвећену тада светом Николи, а други пут су га усташе запалиле у Другом светском рату.

- Манастир Старо Хопово је без монашког братства остао тридесетих година прошлог века, пред Други светски рат. И пропадање ове светиње почело је још тада, јер није било монаха у њему, а тиме ни некога да га одржава. Живот у њему вратио се 2008. године када се уселило братство, које и данас постоји, два монаха - каже Љубиша Шулаја, директор Завода за заштиту споменика културе у Сремској Митровици.

Манастирске рушевине су скоро седам деценија биле скривене од света, до Старог Хопова се тешко стизало и пешице, кроз шуму. А онда су се почели појављивати добротвори који су започели његову обнову, и то све како би га вратили у „живот“. Прво се обновила црква, како споља тако и изнутра, у њој се редовно данас обављају богослужење, крштење, венчање, урађен је манастирски конак и летња трпезарија, постављена је трафостаница, како би манастир имао струју, а стигла је и телефонска линија. Ранијих година у њему нису постојала црквена звона, међутим, добром вољом верника сазидан је и звоник, са којег данас одјекују манастирска звона.

Мало братство које води игуман Атанасије добило је боље услове за монашки живот, а ту је и све већи број ходочасника, који обилазе и овај манастир.

- Ово је баш нетакнута природа... Тишина, цвркут птица, жубор потока... Ова зелена трава... Прави рај на земљи... - каже Слободан Теодосић, из Београда, који је на путовању са породицом, те први пут посетио и овај крај.

Данас се још у Покрајинском заводу за културу у Новом Саду чувају престоне иконе Христа и Богородице, као и делови царских бочних двери, медаљони са ликовима апостола, и укупно 28 икона.

ИЗВОР

Према улазу у шуму, изнад потока Јеленац, који протиче поред овог манастира, налази се озидан извор - капелица, са питком хладном водом. Ако се пређе поток и пође низводно, после 40 метара наилази се на један од ретких фрушкогорских минералних извора - извор сумпоровите воде, чија је температура 18,5 степени Целзијусових.