Коментар: Златни одбојкаши

БИЛА је 1995. На ондашњој БК телевизији појавила се слика из Данске. Ненајављено. Одбојкаши Југославије играју квалификације за ЕП у Грчкој. У те квалификације, упркос још живим санкцијама, некако су нас пустили. Помогао је председник Светске одбојкашке асоцијације Грк Михалис Мастрандеас. Чета Зорана Гајића и Лазе Гроздановића победила је у гостима - 3:1. Онда су браћа Грбић, Бошкан, Брђовић, Мештер, Ковач, Жаре Петровић, Танасковић... још средили и код куће и на страни Шпанију, Македонију и Шведску.

На ЕП смо, као свима још непозната сила која се рађа, узели бронзу. Већ на Олимпијади у Атланти дефинитивно смо заузели место у одбојкашком сазвежђу, победивши Русе у борби за треће место (3:1). Већ 21 годину одбојкаши су у светском врху. Континуитет који је тешко постићи у било чему у животу, спортисти посебно знају колико је то тешко.

Злато из Кракова, остварено у конкуренцији најјачих, прво у Светској лиги, потврда је сјајног талента момака на мрежи, али и Николе Грбића у улози стратега националног тима. До пре две године легендарни техничар репрезентације још је делио лекције на терену, а онда је Србију већ два пута довео до финала Светске лиге.

Својевремено, када смо почињали успон, једна од велесила била је Холандија. У првом колу ЕП 1995. збрисали су нас са паркета у три сета - 15:5, 15:2,15:9. Имали смо са њима још неколико антологијских судара, а онда су велики наранџасти ривали једноставно нестали као респектабилан фактор у одбојци. Нису преживели, нису опстали. Југославија/Србија, Бразил, Русија, Италија, САД. То је велика петорка светске одбојке која траје. Сви остали су променљивог сјаја и трајања.