Предраг Пашић: Политичар ме спречио да будем нови Џајић!

ДРАГАН Џајић је желео по сваку цену да га доведе на “Маракану”, а Предраг Пашић (18. 10. 1958, Сарајево живео је за дан када ће заменити свог идола у црвено-белом дресу са бројем 11. Левокрилни нападач је, међутим, остао у Сарајеву а одлука је, погађате, била политичка.

* Прво питање је увек: да ли бисте постали нови Џајић да сте дошли у Црвену звезду?

- Нису ми се испунили дечачки снови. Као клинац, скупљао сам Џајићеве сличице, знао сваки његов потез, трудио сам се да га имитирам колико је то, наравно, било могуће. У сваком случају, Џаја је утицао на мој стил игре, а сличности је било, и тако ми је индиректно помогао да постанем врхунски играч, са идентитетом. Е сад, докле бих догурао, не знам, али бих свакако у дресу Црвене звезде имао могућност да постигнем више него у мом Сарајеву.

* Да ли сте замерили тадашњем градоначелнику Сарајева Анти Сучићу што је спречио ваш трансфер на “Маракану”?

- Тада нисам знао да је директива била таква и да је управа Сарајева морала да слуша градоначелника Сарајева. А онда је морала да испуни и моје услове, па је то био трансфер највећи у историји клуба, већи и од онога који је потписао Сафет Сушић.

* Колико је прволигаш са Кошева морао да се испрси?

- Добио сам стан од 100 квадрата, пословни простор, аутомобил и 200.000 марака.

* Како тумачите то што је Сучић, навијач Жељезничара, на тај начин чувао Сарајево?

- Била је то политичка одлука и имала је шири контекст. Наиме, Сребренко Репчић и Радомир Савић су већ из Сарајева прешли у Звезду, па је требало зауставити спортисте из БиХ да одлазе. У овом случају, то се односило на фудбал.

* Ипак, били сте капитен Сарајева који је освојио шампионску титулу?

- То ми је била нека сатисфакција што нисам прешао у Звезду. А имали смо сјајан тим. Бити најбољи у Југославији, испред Звезде, Партизана, Динама и Хајдука, заиста је био подвиг. Тај састав се и данас памти: Ђурковић, Радељаш, Капетановић, Јањош, Хаџибегић, Јозић, Јаковљевић, Вукићевић, Мусемић, Мердановић (Милак), Пашић. Имали смо и тренера, демократу, дивног човека. Бошко Антић нас је често консултовао и питао, дао нам је право да размишљамо, зато смо и били тако складна целина.

* И ваш број утакмица у репрезентацији (10-1), с обзиром на квалитет, није био адекватан?

- На то је највише утицао мој сукоб са Миљаном Миљанићем после Мундијала у Шпанији. Имали смо тим да будемо бар у полуфиналу Светског првенства и ја сам после неуспеха био најгласнији. Рекао сам да нисмо као тим били зрели, али и да Миљанић није био зрео као селектор. Дозволио је да нам најважније буду копачке и карте за утакмице. Савез је инсистирао да играмо у копачкама марке “адидас”, а већина је носила “пуму”. Играли смо карте па нико није ни гледао утакмице, као да нисмо били свесни да смо на светском сајму фудбала. И, наравно, ја сам опет платио цех.

* Било је проблема и са Милошем Милутиновићем?

- Јесте, Милош ми је запамтио речи да је био бољи шахиста него тренер. Али те 1985. године ја сам проглашен за најбољег играча Југославије, а Милош ме је ставио да будем резерва Митру Мркели, који је тек дошао у Црвену звезду, и одиграо само десетак утакмица. Нисам то прихватио, вратио сам се са припрема и избио је велики скандал. Али нисам могао другачије, ја сам стрпљиво чекао свој ред, а када је дошао, онда ти неко каже - време је за млађе.

Предраг Пашић Фото: Т. Михајловић

- То ме је и болело па нисам могао да ћутим. А никада нећу заборавити утакмицу са Италијанима на “Маракани” (1:1), на трибинама је било 100.000 гледалаца, лудило. Ни данас не могу да објасним како ми је Дино Зоф одбранио шут са три метра. Дуго сам сањао тај промашај, а играо сам добро, иако ме је чувао чувени Ђентиле.

* Много се прича, без аргумената и дозволе УЕФА, о регионалној лиги?

- Гледајући искључиво и уско спортски, регионална лига би представљала велику ствар за фудбал на просторима старе Југославије. Међутим, док год је политика најбитнија и док она диктира правила и услове, тешко да може регионална лига да заживи. Наравно да би било интересантно гледати утакмице Звезде и Динама, Хајдука и Партизана, као и вечитих ривала са Сарајевом и Жељом, али још увек је све вруће и питање је да ли би постојали услови за регуларне утакмице. Та идеја би можда могла да прође када би Вучић, Пленковић, Додик и Изетбеговић сели за сто, договорили се и рекли - нека игре почну! Али то је немогуће, а поготово је то јако изражено у Босни и Херцеговини.

* Били сте директор Сарајева, па члан Управног одбора, једно време и скаут, да ли сте још у клубу?

- Не, нажалост, на маргинама сам клуба. Не одговарам им ја, сада се траже људи са 30 година и 35 година радног стажа, а признаћете, такве је немогуће наћи. Одлучују људи који се у фудбал не разумеју, нити их он интересује као игра. У време дигиталне технологије, они продају играче као на видео-игрицама. Интерес је једина звезда водиља и увек у првом плану. Уосталом, зато смо и ту где смо.

* Како фунционише ваша школа фудбала “Бубамара”?

- После 25 година, нажалост, затворена је. Сарајево ми је узело терене, преко политичких структура, и ја сам изгубио сваку могућност да се озбиљно бавим школом и пре три године сам ставио катанац. А кроз школу је прошло 15.000 полазника, а ја сам је осмислио тако да се не тренира само фудбал. Већ и мозак.

* И јесте ли успели у томе?

- Верујем да јесмо. Наиме, за време и после рата васпитавали смо ту децу, долазили су клинци свих националности, учили смо их да буду заједно. Поред фудбала, имали смо и школу компјутера, језика. Наравно, трудили смо се и да откривамо таленте, ево сада у А репрезентацији БиХ стандардан је Зукановић, често шансу добила Цоцалић, а једно кратко време у “Бубамари” је био и Един Џеко. Мој став је увек био: није важна вера, нација, спорт то не препознаје. Имао сам шест школа у Републици Србији и Федерацији, тужан сам што их више нема.

* Да ли понекад зажалите што сте увек имали бритак језик?

- Не, јер сам уверен да сам увек био бунтовник - с разлогом. Али вероватно је требало да се родим на некој другој планети и у неком другом веку.

ЈУНАК КАНТОНИНОГ ФИЛМА
* ЕРИК Кантона је снимио пет филмова о пет фудбалера бунтовника?
- Поносан сам што је један од тих пет филмова, у трајању од 45 минута, снимљен о мени. Моја прича је била о деци која играју фудбал док падају гранате, а родитељи се гледају преко нишана. Та прича је обишла свет, а Кантона је био фасциниран. Остале сторије су о др Сократесу (Бразил), Дидијеу Дрогби (Обала Слоноваче), Решиду Меклуфију (Алжир) и Карлосу Кашелију (Чиле).

МАЈКА И БРАТ ЖИВЕ У БЕОГРАДУ
* ЧЕСТО сте у Београду, овде вам живе мајка и брат?
- Отац ми је био војно лице, прво је био партизановац а после, због мене, звездаш, што је реткост. Умро је и сахрањен је у Београду, а овде ми живе мајка и брат који је рањен у рату и војни је инвалид.