Др Неле Карајлић: Ја сам један од првих лажних доктора и на то сам поносан

ПОСЛЕ хиљаде концерата са "Забрањеним пушењем", филмских рола, надреалиста и надреалних, мјузикла, „сложних браћа“, светских турнеја и једног срчаног удара, др Неле Карајлић излази пред јавност са књигом "Фајронт у Сарајеву".

Аутобиографски роман издају "Вечерње новости" и "Лагуна", а носталгична и узбудљива Нелетова прича смештена је између линије шеснаестерца фудбалског клуба Вратник давних седамдесетих до Првог коронарног одељења Ургентног центра у Београду, четрдесет година касније.

Главни лик и аутор др Карајлић открива нам мотиве за ову изненадну животну рекапитулацију:

- Био сам у једном моменту на најбољем путу да напустим овај свет. Но, срећа ми није окренула леђа. Онај горе ми је показао жути картон и ја сам га озбиљно схватио. Најзад, изашавши из болнице, одлучио сам да запишем све оно што носим у глави и у срцу, да се не догоди случајно да одем одавде а да то никоме не кажем. Тако сам почео писати ову књигу, која почиње тог, мени фамозног 22. маја 2011, а која завршава мојом одлучном жељом да до следећег сусрета са смрћу славим живот.

* Осећате ли некакав дуг према родном граду када сте се одлучили да испричате причу о њему и о својој младости?

- Имао сам намеру писати причу о времену у коме сам одрастао, желео сам да опишем чудан и мистичан свет којим сам био окружен, занос једне генерације која је ушла у рок музику без задње намере, прихвативши је као неку нову врсту религије, али је на крају испало да је то у ствари прича о граду у којем сам рођен и о мом неспоразуму са њим. Био сам и против идеје да се Сарајево спомене у наслову, али сам на крају попустио схвативши шта сам написао.

* Да ли вас то, "нека носталгија, вуче" као бабу Атифа, па се враћате у младост и у сарајевске улице међу рају, папке и девојчице с оне стране улице?

- Више ме је привукла жеља да демистификујем један град и једно време, о којима се сада причају бајке. Сећам се, многи моји пријатељи који се баве историјом, знали су ми говорити како се кроз песме "Забрањеног пушења" може осликати доба краја комунизма боље него улажењем у званична историјска документа, па ми је један од циљева писања ове књиге било да што јасније и прецизније испричам причу о комунизму и његовом крају, граду који је био једна врста експеримента и младости која се у тим ванредним околностима отргла с ланца. Та метафора би у ствари била најпрецизнија слика рок музике у бившој Југи. Пас који се отргао с ланца.

* У песми "Три ратна хавера" певате: "Сањао сам опет смо скупа Муфа, Кики и ја"? Је ли и књига ваш исписани сан и повратак на Кошево, међу предратне другове?

- Нити су другови на Кошеву, нити је Кошево оно о коме сам писао. Оно живи у мом сећању и мислим да му је ту најбоље место. Са својим друговима из детињства се понекад нађем на разним светским дестинацијама и тада кроз сузе и смех пивом залијемо заједничко евоцирање успомена. Нажалост, наставак песме коју цитирате тачно описује та наша састанчења и сећања на кошевске дане. "Само то више нисмо били ми, у својој снази и моћи."

- У књизи сам описао Југославију и неиживљене народе који су је чинили и разбуцали. Друга је ствар што се човек са сетом и носталгијом сећа времена кад је био млад, луд и забаван. Када би се некаквим времепловом могло вратити у оно време, не гарантујем да бисте били пријатно изненађени. Била су то времена превирања и нестабилности, великих несташица и лаганог губитка сигурности. Власти су падале, републике су постајале све више и више независне, а заједничко председништво имало је ингеренције као холандска краљица. Иза тог следа догађаја ништа логичније није било од рата.

- Не знам. Можда је неће ни прочитати. Ипак су то два различита језика, а добрих преводилаца је све мање. Није то оно Сарајево о којем ја у књизи причам. Можда га неће ни препознати. Оно јесте на истој географској ширини и дужини на којој је било и моје Сарајево, али је саткано од другог материјала. Моје Сарајево је, нажалост, пукло. Није успело да преживи сурове и подмукле законе историје, те сам и ја, као и многи који су се родили, живели и радили у том граду, стварајући утопијску слику о њему, а чије кости леже хиљадама километара далеко од њега, отишао, покупивши прње, разочаран, колико у свој град толико и у себе, јер нисам нашао снаге да те историјске законе променим.

* Може ли Србија данас да игра ону Титову тактику - тврдо на средини терена - између Истока и Запада, између ЕУ и Русије?

- Тешко. Тито је био победник из претходног рата, безобразан и осион играч, са озбиљном војском и великим еланом иза себе. Отуда и простор да игра ону игру коју је играо у доба Хладног рата. Али, ни ово како ми играмо на почетку ове "украјинске утакмице" засада није лоше. Правимо се луди, не чујемо судијски звиждук, не знамо тачно који се спорт игра. Ваљда неко срање може проћи без нас.

* Морају ли Срби бар идејно да остану, како "Пушење" каже, "на стражи поред Призрена", или је "европска будућност" важнија од Косова?

- Стража је наша судбина! Да ли је поред Призрена или Беча, питање је историјског тренутка. Ми смо кућу направили насред пута, највећа религија је нашла да се цепа баш поред ње, велике силе су пут на коме смо је саградили увек гледали са великом дозом интересовања, те је стражарење за нас постао вековни задатак. Некад стражаримо за себе, некад за друге. Бојим се да уласком у ЕУ и НАТО не преузмемо улогу стражара за некога чија је кућа хиљадама километара далеко од Призрена.

* Како гледате на талас евроскептицизма који је преплавио Европу? "Надреалисти" су давно прорекли - фајронт у ЕУ?

- "Надреалисти" су још 1991. снимили скеч о распаду ЕУ пре него што се она у овом облику и отелотворила. Последњих месеци радим на пројекту који зовем "Надреална историја" и у оквиру њега креирам серију о Младој Босни и њеном уметничком, интелектуалном и политичком капацитету, који је био толико супериоран и очаравајући. То је био једини период у коме је овај народ у најмању руку био укорак са светом, ако не и који педаљ испред. Један од јунака моје серије је и Димитрије Митриновић, интелигентни, надарени Херцеговац, који је у време Аустроугарске маестрално прорекао стварање ЕУ, правећи концепт по коме се она данас понаша, и то у време када су се главни европски народи држали за гуше.

* Многи из ЕУ, сто година после, не гледају позитивно на Принципа и српску улогу у Великом рату...

- Контрадикторно, свесно мењајући историјски контекст, та иста Европа, данас, одриче се свога духовног оца, стављајући његову Младу Босну у антиевропски концепт, а Аустроугарску, декадентну творевину, базирану на феудалном систему, коју је срушила ингениозност Младе Босне, сврстава у европско демократско наслеђе. Никад се дневна политика није тако безобзирно умешала у историју као у случају Младе Босне, што тај покрет чини још живљим. Принципови стихови, "наше ће сјене ходати по Бечу", тек данас добијају на својој снази и истинитости. Да не ходају, не би га се сада ни сетили.

* Као један од предводника сарајевског таласа "нови примитивизам" осећате ли се одговорним за данашњи још новији примитивизам?

- Ако мислите на ову одурну, безнадежну музику која нас окружује од Вардара па до Триглава, немогуће је борити се. Она је продукт капиталистичког начина мишљења и представља укус већине. У књизи сам рекао да никад ниједна музика није тако лепо и студиозно описала морални посртај и безнадежност једног народа како је то турбофолк учинио са Србима. Дубина наше пропасти неће се мерити изјавама политичара, грешкама генерала, меморандумима академика, већ претворном и лажном музиком, која не оставља наду.

* Како вам у време буке и полемике на тему има ли цензуре или не, изгледа ваш наивни узвик из ’85. "црко маршал", када су вас комунисти гурнули "под лед"?

- Још се сећам нашег првог озбиљног сусрета са цензуром. Радили смо "Надреалисте" на радију и у једном моменту нашег скеча неко је од нас рекао "Видиш каква је данас криза!" Истог дана сакупио се конзилиј уредника и донео једногласну одлуку да се реч "криза" избаци из текста. Образложење је било да нисмо ми били ти који су позвани да кажу да је криза. То је посао неких других људи. Мој усклик "црко маршал" је на неки начин врло слична ствар. Ја сам био први који је народима и народностима рекао истину којој су сви избегавали погледати у очи. Тито је умро. Напад на мене био је у ствари напад на дворску луду која је рекла нешто што су сви знали, али о томе нису смели расправљати. Оба система и комунистички, а и капиталистички, тврде да цензура не постоји. И у једном и у другом систему, врх пере руке од тога тврдећи да он није одговоран за девијације, те оштро осуђује оне који на то указују. У суштини и један и други систем се труди да развије удворничко-лицемерни механизам на релацији власт - партија - уредници - власници медија - новинари - ситна боранија, до те мере да се свака од ових степеница политички, економски, па и емотивно корумпира, да сама буде препрека свакој информацији која угрожава врх ове пирамиде.

* Све сте у "Надреалистима" предвидели, осим брадате жене. И то смо видели на Евровизији...

- У скечу из 1984. године имамо и брадату жену на избору за мис. Данас би она убедљиво победила оставивши иза себе и Монализу и Венеру, Ану Карењину, Настасју Филиповну.

* Кажете у књизи: "Ако је хисторија учитељица живота, фудбал је његово огледало." Радујете ли се Мундијалу? За кога навијате?

- Морам да признам да је ово први Мундијал у мом животу за који нисам знао кад почиње. Да ли је попустио квалитет те магичне игре или сам се ја уморио од голова, не знам. Чини ми се да је сурови бизнис у потпуности потиснуо витештво у други план. Међутим, што се квалитета фудбала тиче, први дани ме у потпуности демантују.

* За крај, прогнозирајте за "Новости" - ко осваја титулу?

- Иран!