Осуђене на ћутање срца

ВЕСТ из Египта да је жена 40 година живела као мушкарац подсетила је многе на црногорске вирџине. Или тобелије, како су их звали. О овим "женама-људима" и њиховим жртвама зарад "спасавања части и угледи фамилије" и дан-данас се испредају приче у којима се о њима говори с много поштовања.

Можда најпознатија био је Микаш Караџић, рођен 1863. у Дробњацима као посмрче, коме је по рођењу наденуто име Милица. Њен отац Милић није имао мушке деце, па ју је мајка одмах по очевој погибији у бици против Турака почела облачити као мушкарца. Милица се убрзо навикла, а мајка је прозвала Микашем, сведоче хроничари.

Микаш је учествовао у мушким играма, пословима, бојевима, а готово да није било оних који су му смели поменути да је женско. У књигама је био заведен као домаћин. Свештеник је, после Микашеве смрти, дао одобрење да овај необични човек буде сахрањен у мушкој одећи коју није скидао целог живота.

Осим код Црногораца, појава вирџина забележена је и код Албанаца на Космету, у северној Албанији, код Малисора и на подручју Книнске Крајине, где је било срамота немати мушкога порода, баш као и у Гусињу, где је 1910. као женско рођен Дрко Мемић. У угледној фамилији, у којој су само женска деца долазила на свет, вољом патријархално настројених родитеља, постао је мушкарац. Ова Албанка, која је све до смрти 1956. живела под именом Дрко, облачена је увек у мушко одело. На глави је носила бело кече, радила све мушке послове, а њеног правог имена се мало ко и сећа. Кажу да је "младића" Дрка својим правим именом ословљавала само мајка. Чак га је и сестрић, кога је изабрао за наследника, ословљавао са - ујко.

Стана Церовић, рођена у околини Шавника, такође је једна од познатијих црногорских вирџина. Њен лик се нашао на корицама једног познатог зборника посвећеног вирџинама или "трећем полу". Стана, или како су је звали Станцан, мрзела је што је рођена као женско, мада никада није узела мушко име. Сви су је сматрали угледним домаћином.

Последња црногорска вирџина, Станица-Станоје Маринковић (75), пошто је цео живот провела као мушкарац, умрла је пре две године у беди, у станчићу у Бијелом Пољу, где су је сви знали под именом Даго и Дагић.

- Звали су ме и Станоје - причала је потписнику ових редова, жалећи се на дијабетес који ју је притискао. - Мој бивши директор из "Вунарског комбината", када ме сретне, тако ме увек ослови.

Црногорске вирџине, за разлику од оних из Албаније и с Космета, које су се на "целибат" опредељивале често због раскида веридбе, па су због могућности крвне освете биле присиљене да до краја животног века не склапају брак, на овакав начин живота опредељивале су се искључиво због тога што је породица била без мушке деце. Преузимањем идентитета мушкарца, осим повластица које им је црногорско друштво традиционално давало, оне су знатно више, како је остало у сећањима људи, "користиле" право да својим радом помогну породици да се прехрани и да, сходно неписаним начелима родовско-племенске организације друштва, доприносе њеном опстанку.

За говор њиховог срца, које је сигурно знало да затрепери у бесаним ноћима, нити је ко знао, нити о томе бринуо. Ниједна од њих, попут славне филмске Вирџине, није раскинула са старим животом и кренула у свет у потрази за животом. Живеле су, верујући попут њихових породица, да се све може прикрити пред светом, чак и пред иконом која је висила на зиду. Живеле су борећи се са својом природом, осећањима, присиљене и осуђене да, како би удовољиле другима, пониште све женско у себи. Осуђене на ћутање срца.