Мишо Вемић: Вранци терају зло

Саво ГРЕГОВИЋ

03. 11. 2011. у 20:49

Познати црногорски сликар Мишо Вемић на својим платинима ”гаји” необичне коње. Контаминирани смо лажима, трују нас храном, изазивају Велики прасак...

ПРОТЕРАО је своју ергелу кроз Куманово, преко Скопља и Ђевђелије, Херцег Новог и Вршца до - Бечића. Ту је кратко застао, па кренуо на својим вранцима за Ужице. Све то, од јуна до краја октобра. Ово, како су критичари рекли, веома успело ликовно путешествије, Мишо Вемић је назвао “реакција на празнину”.

Овај познати црногорски сликар средње генерације “гаји” сасвим необичне коње. Не хвата их у касу и галопу, нису упрегнути у идилу, не њиште мазно када их тимаре. Нјегови коњи углавном немају ништа од благости и племенитости. Напротив: ухваћени су на слици у крику, широм раширених вилица. Застрашују и опомињу. Као и ретки јахачи на њима, који имају стваран, апокалиптични изглед, алудирају на зло које је постојало пре, које нас окружује и које долази.

- Коњи које сликам су оличење моје драмске персоне - каже, за “Новости”, Мишо Вемић, док пред пут за Ужице упија зраке михољског лета на тераси лепог хотела “Квин” изнад бечићке плаже. - После много експеримената и још више рада, схватио сам да једино преко те коњске мускулатуре, могу да изразим своју сумњу, патње (сви ми живимо у истом проблему), лични протест. Најкраће сажето - своје емоције.

ВОЛИМ КОЛОНИЈЕ МИШО Вемић је учесник многобројних ликовних колонија. Организатори га напросто не прескачу, питање је само где се налази и колико је заузет. - Колоније су добра ствар, попут ове у Бечићима коју је организовао Ранко Павићевић. Све одлични сликари, ту су лепа дружења, приче о уметности које увек изоштравају уметников објектив. Истина, сада мало редукујем своје учешће, идем тамо где је рејтинг колоније нешто већи.

* Зашто “реакција на празнину”?

- Свака моја слика и сваки циклус који одредим и урадим су реакција на празнину. Прво, то значи изазов белог платна, пред којим је сваки уметник у посебном стању: хоће да бојом реагује и промени ту белину. Друго и суштинскије: непрестано нас контаминирају лажима, трују поквареном храном, хоће да нас девијацијама уче шетњи кроз живот. И наука се ту, нажалост, укључила: покушавају да изазову Велики прасак, да се такмиче с Богом, не дај боже. Код мене, а уверен сам и код огромног дела човечанства, то изазива бес. Када кулминира, испрежем коње ка небу, да вриште и тресу тле, јер се то мало јаче чује. Реакције на празнину има и те како у другим уметностима, књижевности пре свих.

* Тај сурови, отуђени па и загађени свет, ствара човек, потпомогнут данас јаком технологијом, која се огледа кроз интернет, пре свега. Убија ли то полако сликарство и друге

уметности?

- Градећи куле и градове, човек разграђује. Одавно. Данас понајвише. Уметност најбоље разумеју они сиромашнији, који се њоме бране од угњетавања богатих. Они гледају и читају више него што сурфујући отварају “зло из кутије”. И они који знају да декодирају своје детињство и тако чине добра. Данас се у свету, што може да звучи и помало апсурдно, дешава велика уметност и она може да спасе човечанство.

* У Црној Гори, а и у окружењу, има много људи окренутих сликарству и уметности уопште. Галерије су далеко, купци слика још даље...

- Да, постоје привилеговани, и они који то нису. У Никшићу је, рецимо, око стотину сликара, а ради их свега неколико. Има ту разних привилегија, од партијске до других припадности, као и “гурања” по том основу. Не обазирем се на то. Знам једино да ми предстоји крвнички рад. Живим од сликања, али још више волим да сликам. Без те “забаве” не могу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације