Душан Пророковић: Лажни пуч у Турској

После дешавања од 15. јула, Тајип Реџеп Ердоган ће бити све моћнији унутар Турске, али и све усамљенији у међународној арени.

И до сада је било приговора на начин његове владавине у самој Турској. Опозиција и интелектуалци су упозоравали да је то власт на ивици диктатуре. Нобеловац Орхан Памук је недавно изјавио и како Ердоган "гура земљу у грађански рат". У свету се, такође, све више њих дистанцира од председника Турске. Једноставно, Ердогана је тешко пратити. Његове честе и нагле промене политике и стратешких партнера су натерали чак и дојучерашње савезнике на опрез. Са њим нико није начисто. После целе приче о "државном удару", ствари ће се вероватно радикализовати и на унутрашњем и на спољном плану.

На унутрашњем плану, Ердоган сада добија могућност да све стави под потпуну контролу. "Државни удар" је довољно добар изговор да се предузимају разне рестриктивне мере, а да се за тако нешто добије и подршка јавности. Дакле, ићи ће се у смеру дисциплиновања војних структура, разбијања опозиције (посебно ћелија покрета "Хизмет" Фетулаха Гулена), до усвајања закона којима ће медији бити у потпуности цензурисани. Ердоган постаје господар свих политичких процеса и токова у земљи. Међутим, из погледа других држава, пре свега европских земаља са којима је Турска заједно у НАТО-у, прича о државном удару је опасно играње ватром које пре свега показује да је председник Турске на све спреман. Од таквих политичара се дистанцира, са њима се не праве пријатељски договори.

Јер, после онога што се дешавало између петка и суботе, тешко ће се пронаћи озбиљан аналитичар у свету који неће сумњичаво завртети главом. Државни удар се не изводи на начин како су то покушали завереници из Анкаре! Ово што су они урадили није покушај преузимања власти, већ самоубиство. Изгледа да нису ни знали где се у тренутку отпочињања удара Ердоган налази, па су без везе гађали председничку палату, иако је председник био на летовању, на другом крају земље.

Истанбул, град у чијој агломерацији живи близу 20 милиона становника, покушали су да блокирају затварањем двају мостова, уз ангажовање пар хиљада војника (од тога, већина су војници на одслужењу редовног војног рока). Нису имали ниједног човека унутар других структура, пре свега полиције и тужилаштва, а у војним структурама коло су водили пуковници (нема генерала међу пучистима). На крају, Ердоган их је "почистио" за свега неколико сати, а иако су делови војске прогласили ванредно стање, турски председник се несметано кретао по земљи, чак је летео авионом од Мармариса до Истанбула.

Ердоган је имао проблема са деловима војске, а као и сви његови претходници, зазирао је од оружаних снага. У историји савремене Турске изведено је неколико успешних државних удара. Војска је у овој земљи четврти стуб власти, који, када затреба, успоставља контролу над цивилним институцијама. Сасвим је могуће да се због Ердоганових "политичких лупинга" и све теже ситуације у земљи у војним круговима размишљало о државном удару. Могуће је да су направили лошу процену и пожурили. Али сасвим је могуће и да је Ердоган знао за то. Па су службе и структуре под контролом шефа државе, користећи разне механизме, "погурале" најнестрпљивије да крену у акцију. Вероватно се због тога и испоставило да је сам Ердоган спремније дочекао државни удар него они који су требали да га изведу.

Углавном, турска војска, чија пешадија се увек апострофира као друга најмоћнија унутар НАТО-а, са дугом традицијом, школованим кадром и одличним аналитичким апаратом, не би себи смела да допусти овакав неуспех. Да је војни врх организовао удар, он би несумњиво успео. Ердоган би већ данас био део прошлости. Много тога у целој овој причи није на свом месту. И то ће у разним центрима моћи само продубити сумњу како је Ердоган у све ово умешан. Државни удар није успео, он ће сада добити много више власти и овлашћења него што их је икада имао. Присуствоваћемо процесу својеврсне "султанизације" Турске.

Душан Пророковић, Центар за стратешке алтернативе