КОМЕНТАР: Париз

ГРАД светлости и љубави утонуо је у крв и тугу. Магично место у које су генерације из белог света стизале на нулту тачку среће с вером у туђе боље сутра, загледане у фасаде престонице уметности и авангарде, наједном заобилазе светске туристичке агенције. Страх и зебња увукли су се међу Парижане, зла коб се наднела над њиховим главама које је једним потезом отрезнила сурова реалност посрнулог света коме сви заједно припадамо.

Житељи француске престонице никада до сада, чини се, нису били опхрвани болом за оволиким бројем угашених младих живота, једним потезом невидљивог непријатеља.

Непрестано се Парижани од прексиноћ питају зашто је вечити град бунта, револуције, протеста и борбе за људска права, изабран да буде рањен право у срце, да искрвари на тротоарима на којима су се писали неки од најсветлијих манифеста човечанства.

Ратови у Сирији, Либији, Авганистану, протицали су, некако, мимо њих. Сада су у центру борбе. Наједном, неприпремљени, успавани благим тоновима париске приче са срећним завршетком. Од јуче, иза сваког стуба на париском плочнику, у опрезном погледу пролазника, вреба по један скривени нападач. Нико више није сигуран, никоме се не може са сигурношћу веровати. Паризу се на црни петак тринаести догодио његов 11. септембар. Од петка, рачунаће се неко ново време у рату Француске против џихада.

Прорадио је познати париски пркос. Једном од чувених париских авенија, довезао се тако пред "Батаклан" један безимени бицклиста, вукући за собом клавир као приколицу. Сео је, потом, и у част жртава одсвирао "Имеџин" од "Битлса", уз аплаузе вечитог париског тротоара, показујући да рањено срце, и у оваквим временима, и даље греје слободарска романтика.