Проф. др Калојан Методијев: Искуство Бугара са мигрантима

ПРОБЛЕМ са нелегалним мигрантима почео је у Бугарској 2010, када је већи број људи мирно прешао преко незаштићене бугарско-турске границе у дужини од 259 километара. Влада је потценила опасност. Када је 2011. ствар почела да ескалира, влада је купила два хеликоптера и поставила камере на пет процената границе. Такве мере не дају резултат. САД и Израел граде зид.

О проблему су почели да пишу "мали" медији и независни интернет портали. Док су државни и већина осталих "главних" медија започели снажну контракампању. Презентовали су да беже жене и деца, извештавали са "сузама у очима" и апеловали на хуманост. Понашање медија је подсећало на палестински и косовски пример одраније. Било је потребно много напора да се објасни грађанима да су жртве манипулације. Тада је почела главна битка: да се убеди јавно мњење. На једној страни су били либералне фондације које се финансирају из иностранства, глобалисти, бриселски званичници, бугарски политичари, неке западне амбасаде. На другој страни су они који бране европски и национални идентитет и територију државе.

Почела је битка за грађанско друштво и организована кампања против (намерне или ненамерне) замене становништва. Основни инструмент за пружање отпора били су интернет и друштвене мреже. Расправа о изградњи граничног зида била је веома тешка. Бугарска је трпела велики притисак да се не изгради зид. Спор се повео око могуће изградње. Ограда није само комад метала, већ кључни симбол. За бугарске либерале помињање зида било је као црвена марама за бика. Де факто, у Бугарској је одржана прва и најозбиљнија дебата о овом питању, јер је политичка коректност угушила сваку расправу у западноевропским друштвима.

Требало је много напора да се објасни да то нису избеглице, већ илегални имигранти. Једна од највећих лажи била је да они беже од рата. Требало је објаснити да ови људи долазе илегално из Турске, где нема незапослености, нема проблема са интеграцијом и одакле их нико не тера.

Долазило је до чињења тешких злочина у центру Софије, као и издавања докумената на лажна имена. У 2013. години, у истраживању најозбиљније социолошке агенције "Алфа рисрч", забележено је да 83 % Бугара верује да избеглице представљају безбедносни ризик за земљу. Рубикон је пређен када се радило о јавном мњењу. Дошло је време да се изврши притисак на политичке елите, које су слепо следиле директиве европских институција и иностраних фондација.

Влада је почела да гради зид на малом делу границе (33 км), који до данас није решио проблем. Најефикаснија мера заштите границе је био метод push back (буквално их гурати да би се вратили). Тако је прилив готово заустављен. Полиција из целе земље је послата у гранични појас како би физички спречавала мигранте да улазе на њену територију. Стране фондације су протестовале против тога, а у иностраним медијима су почели да се појављују прилози како се ради о нехуманом поступању и како влада мора одустати од примене тог метода.

Важно је и да услови у прихватним центрима нису као у хотелима, што би желеле НВО, јер то поспешује прилив. У Бугарској је све популарнија теза да ово није случајан процес, већ организован долазак. Међу онима који долазе су и људи повезани са Исламском државом. Овај проблем има још једну страну, пошто избеглице долазе без докумената, па је тешко утврдити њихов идентитет. Политичка елита мора да схвати да ће бити кривично одговорна ако дозволи да се промени етнички састав у земљи. Нико изван земље неће нас спасти. Нерешен проблем у нашој земљи је и то што трговина људима законом предвиђа само новчану казну, а не и затвор и конфискације. Прошле недеље су у помоћ полицији послати и делови жандармерије. Војска засада учествује само логистики. Изградња зида се наставља, али веома споро.

Данас, Брисел не зна шта да ради. Европа је у хаосу по овом питању. Највећа опасност нашег региона је да не заврши у сценарију из четрнаестог века и постане сива међузона између "шенгена" и Азије.