Заустављено време

У црним кочијама, обучени у уредна и скромна одела каква се још виђају само у филмовима о прошлости, секу локалне путеве Джејмспорта у Мисурију. Лјубазно одмахују иако не воле погледе туђинаца. Стидљиво и скромно се осмехују најупорнијим знатижељницима и руком прекривају лице чим спазе фотоапарат.

А управо је ових 150 амишких породица главни разлог због којег се сваке године око 200.000 туриста слије у само срце Америке. Долазе да се увере да време, ипак, може бити заустављено. Овде 21. век још није стигао, а чини се да није ни близу.

Први Амиши су у Джејмспорт стигли 1953. године, а данас је ово највећа колонија у Мисурију. Амиши су пореклом из Швајцарске, а свој пут су изабрали још 1525, када су одбацили званичну цркву и покренули сопствени верски покрет, под вођством Меноа Симонса, холандског свештеника. Убрзо је са својим присталицама, касније названим менонити, проширио покрет и ван швајцарских граница - у Аустрију, Немачку, Холандију, Француску. Непуних 200 године касније, од њих се раздвојила група, која је под вођством менонитског свештеника Јакоба Амана, сматрала да су превише раздвојени од Библије. Обе групе су заједно емигрирале у САД и данас живе у 19 држава и у Канади. Средњи запад су изабрали у жељи да се сакрију од “цивилизације која им доноси само површност и да побегну од пошасти од којих желе да сачувају своје потомке”. И у томе су успели...

Невелико месташце, одмах на уласку, показује колико је у њему живот спорији, скромнији, мирнији... То говори и “главна”, узана и не предугачка улица, дуж које су поређани ниски дрвени локали. Продаје се оно што, старим алатом и рецептима из давнина, произведу амишке занатлије. У њима нема фискалних каса, телефона, струје... Нема ничега што асоцира на “западне трговце” и паролу “време је новац”. Нема, додуше, ни много амиша, јер их углавном уступају Американцима који су побегли из великих градова у потрази за сличним миром.

- Амишке породице не воле превелике гужве и у град долазе само када нешто пазаре или доносе робу на продају - поручују иза дотрајалог шалтера својеврсне “месне заједнице” одакле “службеница”, попут скретничара, усмерава знатижељне туристе шта да прво обиђу. Не шаљу их никада у околне засеоке, где су, заправо, и разасути мали ранчеви амишких и менонитских породица.

Прашњави пут, ипак, то чини уместо ње. На крају белог шкљунковитог друма простире се неограђени ранч пред којим су “паркиране” двоколице. Тишину прекида само хук ветра и покоја птица. И куцање на дрвена врата. Отвара их млади Джеј Грејбер. Иза његових леђа, у пространој хали, гомила намештаја. Чека купце.

- Све је ручно израђено - потврђује домаћин док избегава поглед. - Правимо га отац, ја и стриц, па онда нудимо у радњама по Джејмспорту. Али, често нам дођу из других градова да сами проберу.

По изрезбареним столицама за љуљање, исписане су цене које више одговарају вредности једног ручка него месецима рада уложеним у њу. На зидовима таписерије, по поду дрвене ведрице за воду, на сталажама кутије за хлеб и брашно... Све се нуди у бесцење.

- Није то мала цена. Толико нам је потребно - уверава нас домаћин.

Стидљивост попушта како се разбуктава прича о комадима које су породично стварали. Пристаје да, онако успут, каже нешто и својој религији.

- Моја породица је менонитска. Стари амиши сматрају да је наш поглед на религију превише удаљен од изворног тумачења Библије и да би зато требало да јој се се вратимо. Зато смо се и, пре више од три века, раздвојили. Тада је део амиша основао своју цркву, а живот су наставили уз већа одрицања. У већини ствари смо, међутим, и даље сагласни. И живимо као добре комшије. То не прихватају само најконзервативнији у оба реда.

Више је туриста који гледају у амише него у артикле, који се сваке године у исто време распродају у “Спилмановој згради” Они, пак, ниједним гестом не показују да им смета што живе стилом који се остатку света не чини “баш толико једноставним”. Ни што немају високо образовање, струју, накит... И питања увек иста: “А где сте то ви данас?”

ВЕНЧАНЈЕ У ПЛАВОМ

МЕЂУ најважније обичаје амиши убрајају венчања. Традиција налаже да се у брак крочи у раним двадесетим. Изабраници своју одлуку, ипак, не саопштавају јавно ни у тренутку када се догоди просидба. Ова се вест дели само са родитељима, а план се крије до јула или августа. У октобру се списак младенаца чита целој заједници, и то на црквеној служби. У време “читања”, будућа млада је у родитељском дому, где припрема вечеру за вереника и његову породицу које ишчекују у гостима.

Млада носи скромну плаву венчаницу, једноставног кроја и средње дужине, коју је сама сашила. Младожења је у црном оделу, које уместо дугмади има разне копче. Венчања се обично заказују у новембру или децембру, када се обави сав посао у пољу. На свадбу - која се увек организује у младиној кући уторком или четвртком - позива се цела заједница.

Прва брачна ноћ је у тазбини, а медени месец почиње на зиму. Тада млади пар обилази родбину и прима поклоне - посуђе и алат. Заједнички живот настављају код младиних родитеља све док се не осамостале.