Траже Лорку

 Земљаци су се, 73 године од погубљења највећег шпанског песника Федерика Гарсије Лорке, сетили да копају по обронцима изнад Гранаде, не би ли пронашли његове земне остатке. Лорку су франкистичке власти погубиле на почетку Шпанског грађанског рата, 19. августа 1936. године, само зато што је био песник и што није хтео да се бори на њиховој страни.
Чувени шпански истражни судија Балтазар Гарсон, онај исти који је хапсио Аугуста Пиночеа, затражио је прошле недеље од Врховног суда да нареди судским властима у Гранади да више не опструишу потрагу за Лоркиним костима. Гарсон већ трећу годину води истрагу о Франковим злочинима, па је у склопу тога затражио да почне отварање масовних гробница у околини Гранаде. У једној од њих су покопани и смртни остаци Лорке, као и још од 2.000 до 3.000 жртава ондашњих фашистичких власти, које је предводио генерал Франциско Франко, каудиљо Шпаније.
Грађани се ових дана у Шпанији сврставају у два табора: оне који су за то да се копа, и оне који мисле да мртве треба оставити на миру, да је Шпанија у својој историји сасвим довољно бројала лешеве своје деце.
Они који на све гледају нешто смиреније, кажу да се Шпанија прекасно сетила да пронађе гроб и обележи Лоркину вечну кућу на начин како је он то заслужио. Минулих деценија, у кланцу поред Виснара и испод планине Алфакар, тамо где је било стратиште, фашисти су прво засадили борове да заметну трагове свог злочина, а потом су локални предузимачи подигли некакве зградурине, тако да се данас не зна ни где треба копати.
У таласу полемика и судских спорења јавила се и породица Гарсије Лорке. Он није имао директних наследника. Убијен је неожењен. У животу су, међутим, шесторо деце његовог брата Франсиска и сестре Кончите. Песникова братаница Лаура Гарсија Лорка, која живи у Нјујорку, директор је Фондације “Гарсија Лорка” и већ неколико година интензивно ради на успостављању меморијалног центра у Гранади, посвећеног стричевом делу и животу. И она је против откопавања масовних гробница у Гранади.
- Чему то? - пита се она. - На том терену је закопано између 2.000 и 3.000 лешева. Ако нису зарасле наше ране, зарасло је у коров историје то гробље. Како ће пронаћи Федерика, ко ће “препознати” остале? Па видите, нико и не тражи то ископавање. Било би довољно да се цео тај терен прогласи за гробље и тако обележи један ужасан злочин.
Лаура није усамљена у таквом ставу. Колумниста Педро Севиља Гомес, Андалужанин, такође мисли да не треба “тумбати” и поново “убијати” Лорку. “Шпанија”, пише он, “која зна тако страсно и да мрзи и да воли, требало би да остави песника на миру. Али, ми Шпанци волимо да наше мртве изведемо у шетњу. Ми то не чинимо из пијетета према њима, него да нас види она друга Шпанија.”
Копања ће, изгледа, упркос свему, бити. Потомци једне од жртава, учитеља Диоскора Галинда, то захтевају. Он и Лорка стрељани су исте ноћи. Зна се сасвим поуздано, да је песник погубљен са тим учитељем и тореадором Франсиском Галадијем. Нјих тројица су, тврде ретки сведоци, сахрањени, односно затрпани земљом и жбуњем, у истој “гробници”. Судија Гарсон сада упориште тражи и у захтеву учитељеве породице.
Славни Андалужанин Федерико Гарсија Лорка би на све то рекао: “Ако умрем, оставите балкон отворен.” Он и мртав пева.

ЛАГАЛИ СВЕТ
НИ дан данас не зна се како је и зашто убијен Лорка. Фашистички режим генерала Франка је на почетку тврдио да је убијен у борбама између националиста и “црвених”, затим да је изгубио живот у “свођењу рачуна” између хомосексуалаца... А, када су увидели да је истина почела да продире у свет, саопштили су да је песник убијен “грешком”, у метежу и повлачењу локалних власти у Гранади.