Др Драгомир Бонџић: Тито три пута хтео да прави атомску бомбу

У ВИНЧИ никада није прављена атомска бомба, иако је политички врх СРФЈ, на челу са Титом, у три наврата од научника тражио да нуклеарну енергију употребе у војне сврхе. Ово је закључак вишегодишњег истраживања др Драгомира Бонџића, сарадника Института за савремену историју. Он је први историчар који је истражио архивску грађу о послератној нуклеарној политици Југославије, укрстио мемоарске записе, разбио митове и све то објавио у књизи "Између амбиција и илузија. Нуклеарна политика Југославије 1945-1990".

Бонџић, за "Новости", објашњава како сачувани документи сведоче да је југословенска политичка врхушка у три наврата тражила да научници почну да се баве развојем нуклеарног оружја, али нема ниједног доказа да се то икада и догодило.

- Први покушај био је само неколико месеци након оснивања Института за нуклеарна истраживања у Винчи, 1948. године. Институт је основан у јануару, када се Павле Савић, први директор, вратио из Русије, где је био по Титовом налогу, како би истражио могућности нуклеарних истраживања - открива Бонџић. - Током лета је дошло до раскола са СССР и већ пред крај године су Александар Ранковић, Милован Ђилас и Едвард Кардељ послали захтев Институту у Винчи, са образложењем да морамо имати оружје којим бисмо се супротставили Совјетском Савезу. Самим тим, и Тито је морао да буде упознат са целим пројектом.

У то време, објашњава наш саговорник, само две светске суперсиле овладале су нуклеарном технологијом у војне сврхе, а Југославила је, према економским и научним капацитетима, била далеко од њих. Документи кажу да научници нису одбијали да учествују у нуклеарним истраживањима, али су се бавили мирнодопским применама, а политичарима су објашњавали да немају капацитете за војну примену.

- Нису их директно одбијали, јер су добијали огромна средства за развој института и истраживања, али су говорили да још не постоје услови - објашњава Бонџић. - Тако су одлагали све до 1953. године. Тада умире Стаљин и долази до извесне либерализације у Југославији, те Павле Савић и други научници јасно говоре да наука није у стању да направи атомско наоружање. То је први озбиљнији траг, документ из маја 1953. године, из ког се јасно види да је политичко руководство хтело атомско оружје, а да научна елита одбија ту могућност.

Други покушај прављења атомске бомбе био је крајем педесетих и почетком шездесетих година. Године 1955. основана је Савезна комисија за нуклеарна истраживања, са Александром Ранковићем на челу, и она је контролисала све што су институти радили. У том периоду наука је доста напредовала, а политичко руководство је поново почело да разматра производњу нуклеарног оружја.

ПЛАНОВИ Државни врх у инспекцији

- Постоји неколико елабората научника и војних лица из тог периода у којима су детаљно разрађиване могућности прављења нуклеарног оружја. Закључак свих тих елабората био је да и даље нема економских, кадровских и научних могућности да резултат истраживања буде атомска бомба - открива Бонџић. - Највећи напори улагани су у сировине. Грчевито се трагало за рудом уранијума по целој Југославији. Радило се о правој "уранијумској грозници". Највише новца уложено је у рудник уранијума Кална, где су вршена највећа истраживања. Због жеље да се тамо нешто нађе, годинама се жмурило на чињеницу да та ископавања нису економски исплатива. Огроман новац је уложен, да би 1965. године Кална била затворена као промашена инвестиција, јер концентрација уранијума у руди није била довољна ни за обична истраживања, а камоли за оружје.

Као епилог, политички врх је схватио да су постигнути резултати незнатни, а улагања огромна. Фундаментални научни резултати били су добри, али то њих, каже, није много интересовало. Током шездесетих година, када долази до велике економске, међунационалне и међурепубличке кризе, улагања се смањују, од института се тражи да зарађују на тржишту и да мењају предмет истраживања, а 1971. године укида се Савезна комисија за нуклеарна истраживања. Утолико је, наглашава Бонџић, огромно изненађење трећи покушај политичара да Југославила добије нуклеарно оружје.

др Драгомир Бонџић,фото П.Митић

- Било је то 1974. године, након што је Индија извршила прву нуклеарну пробу. Тврдили су да је то за мирнодопске сврхе, али наравно то није била истина, у тренутку када су владале велике тензије између Индије, Пакистана и Кине - сматра овај историчар. - Већ током лета Тито окупља научни и војни врх и директно исказује жељу да се испитају могућности да се овлада нуклеарном технологијом у војне сврхе. Из преписке се види да је од Индије очекивао директну помоћ, иако је никада нисмо добили. Сачуван је елаборат пројекта "Козара", у коме су учествовали научници и високи официри и у коме се разрађује могућност да се добије атомска бомба. Већ из тог елабората, а посебно из расправе на председништву СФРЈ, виде се још мањи капацитети, научни и економски. Југославија је заостала у истраживањима, јер неколико година нису унапређивана, деградиран је био и централистички политички систем, Уставом из 1974. републике су добиле већа овлашћења, те су њихови представници тражили широку јавну расправу о овом питању у свим републикама.

АМБИЦИЈЕ Тито и Ранковић у обиласку Института Винча 1959. године

- ЈУГОСЛАВИЈА је, са својим капацитетима, увек била далеко од прављења атомске бомба - тврди Драгомир Бонџић. - Колико је то сложен посао, најбоље показује пројекат "Менхетн", производња прве атомске бомбе у Америци, који је био скупљи од две милијарде долара. У њему је учествовало више од 100.000 научника и техничара.

"ПРОГРАМ Б"

У штампи и публицистици се могу наћи подаци о наводном постојању нуклеарног "програма Б", у војне сврхе. О томе, потврђује наш саговорник, не постоји ниједан запис у доступним архивама. Можда, мада нема ни посредних доказа о томе, каже Бонџић, тајне службе и војни архиви чувају неке информације, али оне нису доступне јавности.

- Југославија током осамдесетих година не само да није имала војни нуклеарни пројекат већ је била у таквој економској, политичкој и међунационалној ситуацији да није могла ни да размишља о тако озбиљном и сложеном пројекту - напомиње овај научник. - Такав програм постојао је само на папиру и никада није ни започета његова реализација.

АРХИВИ

НАЈВЕЋИ део аргумената за своје ставове Бонџић је нашао, каже, у документацији Ранковићеве савезне комисије, која се чува у Архиву Југославије. Ту се чува и доста тајних докумената који су у комисију стигли из других државних органа. За период седамдесетих и осамдесетих година најкориснији је био фонд Председништва СФРЈ.