Како је Беч створио албанску нацију

МАКЕДОНИЈА последњих месеци, а не би се погрешило ни када би се рекло година, личи на ринг кик-боксера, где се удара и рукама и ногама. А најчешће испод појаса. У рингу су две македонске партије - ВМРО-ДПМНЕ и СДСМ, односно њихови лидери Никола Груевски и Зоран Заев. Судије су, наравно, албанске партије, а пре свих ДУИ и Беса. Њихов задатак је да суде у корист "тиранске платформе", која слободније речено подразумева албански као званичан језик у Македонији и серију потеза који би довели до поделе Македоније по "етничким линијама, кроз кантоне или федералне јединице".

И пресудили су. ДУИ и Беса, после последње рунде, подигли су руку Зорану Заеву. Поражен, досадашњи премијер Никола Груевски упозорава: "Ово је први корак ка 'великој Албанији'!"

Историографија каже да није баш тако, да је то само један од корака који се чине још од краја 19. века.

А само пре три месеца из Тиране је стигла вест о формирању Уније албанских општина у региону, коју чине, поред албанске престонице, Приштина, Тетово, Улцињ и Прешево. Како је објашњено, ово повезивање подразумева сарадњу у урбанизму, животној средини, култури, инвестицијама... Другим речима, озваничење идеје о "великој Албанији" на мала врата.

А све је, заправо, почело с јесени 1896. године у Бечу. Министар спољних послова двојне монархије, гроф Голуховски, 17. новембра те исте године сазива тајно саветовање са темом: "Почетак једне енергичне аустроугарске интервенције у Албанији".

УЧЕСНИЦИ саветовања су били министар финансија Бењамин фон Калај, специјални изасланик и претходни министар финансија барон Фон Цвидинек, шеф одсека у министарству спољних послова Фон Хоровиц и конзули барон Фон Баум и Шмукер. Сви присутни на овом скупу у том тренутку заузимају највише и најповерљивије позиције у Аустроугарском царству.

Све анализе и подаци који су стизали на бечки двор говорили су да се ближи крај Османског царства и да ће, у годинама које долазе, доћи до његовог распарчавања. Један од кључних стратешких интереса двојне монархије је био да под њиховом контролом буде албански простор. То је, заправо, значило онемогућити Русију да преко Бугарске, Србије или Црне Горе има било какав утицај у овом делу Балканског полуострва.

Прослава годишњице проглашења Албаније

Гроф Голуховски задужује барона Фон Цвидинека и генералног конзула Шмукера да ураде исцрпну анализу стања и укупних односа у Албанији, са главним правцима деловања Беча и циљем да се на том простору формира независна кнежевина под аустријским протекторатом.

Њих двојица завршавају свој извештај до 8. децембра, када је заказано и друго тајно саветовање. Овај спис је назван Меморандум о Албанији. И у њему су дефинисане територије у којима би Беч могао да интервенише како би реализовао своје планове. Границе деловања су биле:

- на северу: Црна Гора и делом Србија

- на западу: Јадранско море

- на југу: Первез, Јањина, Ђирокастра и Касторија (Костур)

- на истоку: Касторија, Монастир (данас Битољ), Охрид,Врање, Приштина и Нови Пазар

Темељ за сан о "великој Албанији" је постављен.

ТРЕЋЕ саветовање о овој теми је одржано 23. децембра 1896, у истом саставу као и прва два. Сва три састанка су одржана у најстрожој тајности, толикој да су остали тајна и за европске историографе све до 1999. године, када бугарска историчарка Теодора Толева први пут улази у Бечки империјални архив. Трагајући за документима о македонском питању, сасвим случајно открива никад необјављени Меморандум и записнике с тајних саветовања на бечком двору.

Историографима је понешто било познато о улози Аустрије у стварању албанске државе, али сензационално откриће Толеве, која је нажалост преминула 2011, било је сазнање из ових докумената да тих година није постојала развијена албанска национална свест, да су албанска племена у сталним ратним сукобима, да су им језички дијалекти необједињени, да немају нормирано писмо.

Теодора Толева, Бењамин Калај

У СВОЈОЈ докторској дисертацији "Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације", која је на срећу и код нас публикована прошле године, Толева пише:

"После детаљног проучавања архива можемо тврдити да на почетку 20. века албанско становништво још не представља оформљену нацију. Етничке групе у Албанији живе изоловано, немају веза међу собом, осим кад ратују. Могућности за њихово зближавање су практично ништавне, а убиства уобичајена, чак и за људе из истог клана. У земљи постоје два основна дијалекта, али они су толико различити да се људи готово не разумеју. Не постоји јединствени књижевни језик, већ више од двадесет различитих начина писања на локалним дијалектима. Коефицијент писмености не прелази чак ни два одсто. Становништво припада трима вероисповедањима - муслимани, православни и католици. Албанци немају национално сазнање, немају опште интересе, не исказују солидарност и не развијају се у правцу буђења националних осећања. Према томе, почетком 20. века не постоји албанска нација."

Ова историчарка, са истанчаним "осећајем за архив", такође, запажа:

"У тренутку када Беч доноси одлуку да спроведе нови план за Албанију, постоји двадесетак различитих транскрипција албанских дијалеката. Три су основна: један користи арапска слова, други ћирилична, трећи латинична."

Већина докумената из докторске дисертације Теодоре Телеве никада раније није објављена.

У време када Беч успоставља контуре "велике Албаније" и предузима конкретне кораке у креирању националног идентитета Албанаца, истовремено се ствара појам "велика Србија". Али у сасвим другом контексту и с потпуно другачијим циљем.

ТЕЗА о латентном стварању "велике Србије" Аустрији је послужила као средство у борби против националних покрета Словена, који су живели под њеном влашћу, али и као тег који је непрекидно био везан за ноге младе српске државе која је била у експанзији. Двоглавој царевини овај појам ће превасходно служити у пропаганди против српске и југословенске идеје крајем 19. и почетком 20. века. И то ће се код "господара Европе" задржати до ових година.

До открића рано преминуле Теодоре Толеве, у историографији је доминирало уверење да су Албанци формирани као нација почетком 19. века. Као доказ се најчешће спомињало формирање Призренске лиге, која је основана 10. јуна 1878. године, гле случајности, баш у време када се одржава Берлински конгрес, на коме почиње распарчавање Османског царства.

ПЕДАНТНИЈОМ анализом није тешко закључити да је циљ Призренске лиге, заправо, био спречавање да области Османског царства у којима је било настањено муслиманско и албанско становништво припадну Србији или Црној Гори. Уосталом, власти из Истанбула су оснивачима Лиге платили све трошкове за овај скуп у Призрену.

Занимљива су још нека догађања из година после Берлинског конгреса. Нека претежно муслиманска насеља, као Плав и Гусиње, припала су Црној Гори, а Србији су дата четири округа (Ниш, Пирот, Лесковац и Врање) у којима су живели и Албанци. Своје незадовољство Призренска лига исказала је супротстављајући се одлукама Берлинског конгреса да преда Гусиње и Плав Кнежевини Црној Гори. Долази до оружаних сукоба. Водиле су се две битке, код Новшића и Мурина, али Црногорци нису успели да савладају отпор Албанаца. У замену за Плав и Гусиње Црној Гори су понуђене територије Хота и Груда. Међутим, и овде је онемогућено предавање територија. На крају су велике силе Црној Гори као компензацију понудиле територију Улциња. Послале су међународну флоту ставивши до знања Порти да се међународне одлуке морају извршити. Након тога заузет је Улцињ и предат Црној Гори.