Храст из Луњевице памти и Немањиће

ПОСВЕЋЕНИ старински храстови, докази наше историје, минулих месеци су посечени услед саобраћајних, државничких, а уз њих обавезно и медијских ујдурми. Као недавно запис на Савинцу, изнад Горњег Милановца, за ког се рачуна(ло) да је био стар шест векова, а сметао је градњи Коридора 11 на деоници Е 763. И тако редом... Наспрам свих тих државно развиканих храстова, још и те како жив, лиснат запис лужњак у оближњој Луњевици тихо је премашио - свој осми век! Далеко од јавности, али уз знање државе (!) која не води бригу о њему. Осам и по метара обима у висини људских груди, ниже према корену још дебљи, "сведочи" повесници од пре Косовског боја 1389. и каснијим српским трагедијама и бунама. Поносито, стамено пркоси страшним бурама. Ветровитим и политичким.

До горостаса, ког је створила природа, а часни људи одржали, воде нас познати академски сликар Илија Драшовић (83) из Луњевице, и четворица зналаца истине о том запису. Они су: историографски публициста Војкан Николић, природњак Драган Обрадовић, РТВ техничар Мирослав Томашевић, сви везани за суседну Јабланицу пореклом или љубављу према њој, и писац Милош Капетановић из Грабовице. Та три села су увелико судбински и историјски испреплетена, као ретко која у Србији. Зато у њима народ зна и поштује истину о запису у Луњевици. Да ли најстаријем у Србији?!

- Државном заштитом, на овом храсту је од 1937. стајала метална табла, на којој је писало: "стар 750 година". Ко ју је пре десетак година од надлежних скинуо и зашто, не зна се... Штета за историју и народ. Златним словима би на њему требало да буде уписана његова старост! Одрастао сам под овим храстом. Као деца смо, по причама старих, спознали његов значај. То је имање мог почившег пријатеља Живорада Трифуновића. У Такову је 1815. дигнут Други српски устанак под много млађим храстом записом, којег више нема, а постоји његов осушени, касније сађени наследник. Први устанак у Орашцу опет je народски везан за запис, далеко млађи. А ево у Луњевици, имамо жив храст светињу из доба Немањића, најумнијих владара свог времена и касније! - сведочи Драшовић.

Људи, који поштују ову природну и духовну светињу, спасавали су огранке од лома тако што су под њих подметали високе дрвене ступове, рашље. Литија је, столећима, ту ишла на Белу суботу. Сада од записа креће молебан држави за његову заштиту, као осмостолетног "сведока" и "учесника" у стварању слободне српске државе! Амбијент око храста светиње пун је старинских српских малих кућних грађевина. Баш као да смо усред српског архаика!

АРХЕОЛОШКИ НАЛАЗИ?

- ТРЕБАЛО би модерним уређајума сондирати овај терен, јер се по старим списима верује да туда постоје вредни археолошки налази. Уз овај запис, колико се зна најстарији а жив у Србији, наспрам оних који се сасушени чувају као споменици историје, што и те како треба поштовати, требало би да буде једно од честих стецишта Туристичке организације Србије, ђачке историјске школе и уметничких школа разних жанрова - сматрају Драшовић и други.

ЗАШТИЋЕНО ДОБРО

У ЗАВОДУ за заштиту природе Србије, у категорији Заштићена природна добра, запис у Луњевици води се под регистарским бројем 362, као споменик природе са годином заштите од 1994.

- Не сумњамо у тај званичан акт, ако тако гласи. Сумњамо у вољу српске државе, од највиших до локалних власти, да га штите од пропадања, јер га штите само сељаци из та три села и породице ћерки почившег Трифуновића! - категорични су наши саговорници