Драгоцене ношње развлаче као крпе

ГДЕ је крај неодговорности и бахатости према народном благу!? После афере са Етнографским музејем и Манаковом кућом, затрпани смо сличним примерима. Последњи стижу из музеја у Панчеву и Кикинди.

Доскорашња директорка панчевачког музеја Светлана Месицки, у време док је била кустос етнолог, самоиницијативно је костимирила балетане и децу у Ноћи музеја, обукла их је у експонате - оригиналне народне ношње које у драгоцености нашег сећања и трајања, зато се и чувају управо у музеју!

А, етнолог Славица Гајић, кустос кикиндског музеја, током манифестације "Зимски камп - Распуст је смор" извадила је драгоцену и до тада одлично сачувану хаљину од црне свиле шивену за период жалости с краја 19. века, која је представљала прави раритет збирке, да би је потом обукла и у њој парадирала по музеју и сликала се за "Фејсбук"! На овај начин прекршена су основна правила о чувању музејске грађе.

Такозвани глумци у "панчевачкој" Ноћи музеја, можда и несвесни вредности експоната које су имали на себи, играли су и знојили се, а музеалије су потом, без сагласности тадашњег директора, послате на чишћење! Притом се није знало шта је рађено са музејским предметима, јер нема података о врсти третмана, употребљеним хемикалијама, начину заштите, а то је све обавезно по члану 111 Закона о културним добрима. На крају се испоставило да је тзв. уобичајени третман заправо најобичније прање и пеглање веша у тада већ непостојећем вешерају!

Према реверсу бр. 140/2013, предмете је са тзв. уобичајеног третмана вратила снајка власника угашене радње за прање, сушење и пеглање рубља "Dr Clean" и власница једне панчевачке пицерије. Перионица веша не постоји од 12. јуна 2012, а уговор о преузимању грађе за чишћење склопљен је после њеног гашења.

Покушали смо од Светлане Месицки да добијемо објашњење зашто су музејски експонати коришћени као костими, али су нам у Народном музеју Панчево рекли да је она на годишњем одмору.

Ово је само један од примера како се брине о текстилној грађи у панчевачком музеју. Код њих су кожуси били у замрзивачу, све док стручни надзор Музеја Војводине није рекао да се они чувају другачије. Већ годинама се у плану и извештају о раду Одељења етнологије наводи редовно годишње спремање депоа. Тако је током једног великог спремања организовано изношење свих вунених ћилима из депоа у музејско двориште, где је уз помоћ волонтера организовано прање и рибање ћилима, разапетих на таблу иверице, четком и шмрком. То је урађено без консултације са конзерватором и без конзерваторског елабората о стању предмета пре оштећења и документације о стању након "третмана".

У Етнографском музеју, где се чува 30.000 текстилних предмета, кажу да такве музеалије искључиво чисте конзерватори. За њихово одржавање и освежавање се не користе машине за прање, нити за шивење.

Изгледа да о судбини оригиналних народних ношњи више брину у културно-уметничким друштвима, него у појединим музејима. Ансамбли "Коло" и "Крсманац" шаљу своје запослене на обуку у Етнографски музеј.

- Наш фундус је највећим делом сачињен од оригинала и чувамо их као очи у глави - каже, за "Новости", Владимир Декић, директор ансамбла "Коло". - Не издајемо костиме, користимо их само за наша извођења. Најстарије и највредније ретко носимо и то само на посебним наступима у Београду. Иако немамо своју зграду, трудимо се да народну ношњу чувамо у пристојним условима. До оригинала се тешко долази, а избегавамо реплике.

Старе оригиналне ношње набављају се искључиво откупом од приватних лица и донацијама, а нове се производе у занатским радионицама. Иако су интернет "преплавили" огласи о продаји народне ношње, праве је чак и за бебе, Декић каже да у Србији постоји само неколико радионица које се успешно баве израдом костима за културно-уметничка друштва.

- Важно је да реплика буде приближна оригиналу - сматра он.

Народна ношња заузима истакнуто место у култури и традицији српског народа. Може се рећи да је готово свако село имало своја обележја по којима се разликовало од других. По начину одевања препознавало се не само одакле је ко, већ и којој националној заједници припада. Изразите су биле разлике у одевању градског и сеоског становништва. Грађанска одећа на већем делу српског етичког простора развијала се под турско-оријенталним, а касније под европским утицајима. Сеоске ношње све до почетка 20. века биле су претежно производ домаће радиности. Рукотвориле су их жене, које су искуство и традицију преносиле с колена на колено. Данас су углавном сачуване ношње из периода 19. и спочетка 20. века.